ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ ПОЛЕГЛО ВОЋЕ

Збирка песама

  „ ПОЛЕГЛО ВОЋЕ "
(Књижевна омладина Ваљево, посебна издања 1990.г. )

"СНАГА,  ШТО ЛИСТ КРОЗ ЗЕЛЕН ФИТИЉ ТЕРА"

Четири дуге године,  аутор ових стихова и ја ишли смо у Другу београдску гимназију,  негде средином педесетих.  Он је становао код брата, на краjу нове Карабурме, ајакод ујака у Шајкачкој улици. Трамвај „деветка" довозио је Тому Ђурића сваког дана до моје улице одакле смо заједно ишли до школе. Тако је почињао дан, а после школе, знало се: носили смо ципеле које је израђивао Ђурићев брат обућар, једном трговцу у Васиној улици, сећам се имена Илија Била. И тако сваког јутра, од трамваја до учионице, а онда у радњу Илије Биле, водили смо исте приче: хоће ли нам, најзад, тог дана, неко објавити песме. И чим би Илија Била завршио пријем ципела и дао цедуљу са новим наруџбинама, само се ветар могао тркати са нама до читаонице у улици Моше Пијаде која је примала све могуће дневне и недељне новине и часописе. Ђурић листа једне, ја друге, у зн се шта тражимо: имена нових нада наше поезије, нашох Рембоа, за које је просто немогуће да нису раније откривени: Томислав Ђурић и Гордан Михић. Али, никад ништа. Сам би нам наш школски лист „Искра" поклонио коју страницу. Међутим, све нас то није, тих давних дана, обесхрабривало: после читаонице, знало се - Теразије 27, редакција „Дела" или одмах поред читаонице, чувени „Савременик". Нсмо увек куцали на врата: било је довољно стати и сачекати да се појаве Давичо, Попа, Мића Данојлић, Стева Раичковић: требало је само видети их, проћи крај њих, и енергија се обнављала! Који снег, која кишетина, која жега или кошава: зар би их могли уопште примећивати чекајући пред тим митским зградама?

      Све, и данас, тридесет пет година касније, још увек постоји: и редакције „Дела" и „Савременика", и наша школа, исто на другој адреси, и радња Илије Биле у Васиној, само нема моје поезије, ни на којој адреси, ни у мом срцу, јер нисам био песник. Али, зато је ту, иста као давно некад, снена и чиста, чудесно заштићена од времена, књига песама Томе Ђурића, кога нисам ни видео ни чуо, од онда, и од кога ми је изненада овог пролећа, из Ваљева стигла поштом, још нештампана.

    Лист по лист, и даље није требало листати: није требало читати, јер сам сваку памтио, од оних давнох школских дана. Своје сам заборавио, његове нисам.

    Јер он јесте био, и остао, песник.

    Онај, на кога се односе речи Дилена Томаса: „Ја сам снага што лист кроз зелен фитиљ тера..."

У Београду, 25.5.1990.    ГОРДАН МИХИЋ

ИЗБОР ИЗ ЗБИРКЕ:

ЗЕМЉА И ЉУДИ

Ми што ходамо

По површини

Вечни смо

Све нам се чини

Много касније

Нас нигде нема

Да би сан снили

Па и не знамо

Да ли смо били

СУЗЕ ЛИШЋА

Ћутим на земљи

Већ одавно сам лего

Са шибљем напуних очи

Извукох се из шуме

Већ свега ми је доста

Па чекам стрпљиво

На трави испружених руку

Низ окресано грање

Мислио сам да пада вече

Ил' однекуд долази моја мати

А ни корака јој не чух

Подигох руку

Била је тешка као поноћ

ОСАМЉЕНОСТ

Од раног јутра гледам пукотину

И канале од сунца. И опет

Затворим се у себе ради мира

И сам се чудно шетам

Са главом у води, на мосту, на Дунаву

Постојим тако као трен светлости 

Као засебна топлина

У затвореном океану града

Који је на мене одасвуд саливен

Увече се изгубим...утонем у мрак

А притоке утичу сузе у крв

Гледам мирно у свој понор

Иштем сузу избављења

Отвор до сунца и сакривени мир

У малој соби изнад Дунава

ПРОЦЕС

Ми смо били

Ко и свака тама

Коју су будили

Снагом и уснама

Вечну игру

Са нама су хтели

Што су дали 

То су и узели

Где смо стигли

Ми више не знамо

Да л' смо будни

Ил' опет спавамо

БИЋУ ПЕСНИК

Ако ме мајко

Пустиш на реку

И цветну ливаду

Босоног да газим

Писаћу песму

Својим животом

Ако ме мајко

Пустиш низ камен

Преко убода и уједа

Видећеш да ја одлазим

Ал певам песму

Твојом топлотом

ДУША ЈЕ ВЕЛИКА ПТИЦА

Кад пружих руке 

Да дохватим даљине

Оде мој ум

Осташе две чежње

И мало, мало тело

Па све мање

 

А душа велика птица

И све већа

Па кад се разви

Покри ми цело небо

Засија по свој земљи

После свега сањам

Да још имам душу

И само руке

А на врховима прстију

Прозорчиће од сребра

Уместо очију

ЗБИРКА ПЕСАМА БУЂЕЊЕ ДУШЕ

Збирка песама

"Буђење душе"
(Издавач ВАЉЕВОПРИНТ,               1997.г. )

- збирка се састоји из три циклуса "Ко зна зашто", "Бели снови", "Немић (или знаци света)"

Избор из збирке:

ПЕСМА МАЈЦИ

Мислим
кад идем кући
мајка ће ме
дочекати

Кад кренем
опет у свет
мајка ми
неће дати

Али кад видех
лица мојих
како су
помало далека

Схватих, тешко
овде као и
тамо у свету
нико ме не чека

Није више
као некад
моје мајке
нигде нема  

ТРЕН

Када се нагло
сретнем са лепотом
Не марим више
за својим животом

Дође тренутак
и тело занеми
Па се сатире
у немуштој треми

Никада не знаш
шта ће даље бити
Ко ће пасти доле
ко ће се узвисити

Тешко је ћутати
кад си са лепотом
А и причати јој
запањен дивотом

МОЈЕ ОГЛЕДАЛО

Толико је
песме
у твојим
очима

И осталог
из мојега
света

Као да си
из мене
узета

ПОГЛЕД УНУТРА

Ако ме
оставите
отвореног

Ништа
од мене
неће бити

Затворите
ме
у мој свет

ДРУГИ СВЕТ

Кад ме не буде
ја ћу кренути

Нешто ће ново
живот пренути

Исте ће жеље
да ме покрену

Да опет тражим
наду скривену

КРУГ

У смрт
посади живот

Јер смрт је
водоравна

А живот
усправан

РЕЧНИК ОСОБИНА ЛИЧНОСТИ

ИЗВОДИ ИЗ РЕЦЕНЗИЈА

"Речник је конципиран по семантичком критеријуму. Осим стручних и научних термина захватане су и речи из књижевности, народног говора, дијалеката па и жаргона. Оправданост оваквог присрупа просудиће стручњаци из области којој је речник првенствено намењен-психолози. На филологу је да констатујем да је аутор свој критеријум доследно применио и да је језичка обрада и презентација одредница коректна. Верујем да ћете поделити мој утисак да је пред нама дело у које јњ уложен велики и озбиљан труд и да оно, поред циљне групе којој се намењује може бити занимљиво и за неке друге специјалности, на пример за социолингвистику, па и шири круг читалаца. Препоручујем Вам да књигу др Томислава Ђурића уврстите у свој издавачки програм."

проф. др Александар Лома

"Наш марљиви колега, Тома Ђурић, аутор већег броја књига, подарио нам је своје ново и веома драгоцено дело у виду опсежног речника људских особина. На преко четири стотине густо штампаних страница аутор је исписао значења преко 22 000 речи које се односе на физичке, физиолошке, моралне, психичке и духовне карактеристике људи. Код нас до сада нико није ни покушао да направи било шта чак и слично овом замашном пројекту, те је ова књига у пуном смислу те речи значајно пионирско дело у нашој стручној лексикографији.
***
Све у свему, овакво дело, као што је "Речник особина личности" Томе Ђурића је прави подвиг, који у свету раде тимови стручњака или чак читав институт. Ова вредна књига ће добро доћи не само психолозима, педагозима, етнолозима, етичарима, лингвистима, филозофима, књижевним теоретичарима и писцима, већ и сваком образованом човеку заинтересованом за суштинска психолингвистичка и антрополошка питања."

проф. др Жарко Требјешанин

књига "Речник особина личности"(Друштво психолога СР Србије, Центар за примењену психологију, Београд, 1997.г., 416 стр.)

ЗАНИМАЊА У ЗАКОНИМА СТАРОГ И СРЕДЊЕГ ВЕКА

Занимања у законима старог и средњег века

ПРЕДГОВОР

У овој књизи праћена су и проучавана занимања од најранијих друштвено-економских формација, од 2000 година пре нове ере, од Хамурабија до цара Душана у 14. веку, у распону од 3500 година.

Истраживањем су обухваћен занимања која се појављују у световним и религијским законима старог и средњег века. Као извори истраживања били су Хамурабијев законик, Библија(Стари и Нови завет), Талмуд, Куран часни, Закон 12 таблица, Руска правда, Винодолски закон и Душанов законик. За рад су одабрани само најважнији закони.

У књизи су приказани пописи свих занимања у овим законима и посебно описани послови у њима, и/или социјално-економски положај радника у тим занимањима, према времену када су ти законици настали. За разумевање занимања која се појављују у законима, приказани су основни подаци о географском простору на којем су се збивали догађаји везани за сваки закон, као и друштвено-економске прилике у времену у којем су настали и примењивани ти закони.

Разнолики описи занимања, преузети су из дела уметничке вредности, учинили су да ова књига има, у извесној мери, и књижевну вредност. Подаци приказани у књизи засновани на историјским чињеницама и архивским документима чине добар прилог даљем проучавању рада и занимања. 

Свима који су ми помогли у току истраживања и завршавања књиге, дугујем велику захвалност, а посебно Љиљани Бесарабић из Београда, Видоју Вујићу из Ваљева, рецезенту Параскеви Михајловић и својој породици, нарочито супрузи Персиди.

16. новембар 2006.г.

др Томислав Р. Ђурић

*фрагменти предговора из књиге " Занимања у законима старог и средњег века" (штампарија Топаловић, 2006.г., Ваљево, 197. стр.)

Поред већ поменуте књиге Томислав Ђурић о занимањима је писао и у књизи "Стара и ретка занимања од  XII до XX" (Ваљевопринт, 1996.г., Београд, 161.стр.)

Рецезенти:

Мр Јован Ничић

Ђорђе Лазић

Милован Ненадовић

ПОСТОЈБИНА, ПОРЕКЛО И РОДОСЛОВИ ЂУРИЋА У АЗБУКОВИЦИ

ПРЕДГОВОР

Одавно сам желео да напишем историју моје породице и мојих предака, по родоначелнику до деветог колена, или по крви како се то у народу каже. Па и даље од тог колена, које није "крвина" него само генетски бескрвни предак. Али та жеља да трагам за својим родом није била само ради мене, него и ради мојих, оних који ће  остати дуже од мене да трају и оних који ће се тек родити. Њима сам хтео да пружим  знање о томе ко су и одакле потичу и тако задовољим и њихову жудњу за родом, кад им се јави. И да им поручим да и они ураде оно што сам ја у том погледу учинио и наставе шта сам започео.
  
Родослов се обично сачињава по оцу, ређе по мајци. Али ја сам покушао да овим родословима  обухватим све припадника како мушке тако и женске који се налазе у фамилији Ђурића, или су за њу родбински везани. Прве информације за родослов почео сам да скупљам пре 40 година од свог оца Радомира. Оне су ми биле драгоцене, основа за даљи рад на прикупљању грађе за писање породичне хронике.

При сакупљању грађе за публикацију коришћене су књиге из области географије, историје, етнографије и књижевности, затим енциклопедије, речници, монографије, породичне хронике, радови из часописа,архивска грађа, статистички пописи...Као извори обавештења коришћена су и гробља и споменици. Много времена сам провео на терену, у разговору са људима, доста времена сам провео над књигама и архивском грађом у Народној библиотеци Србије у Београду, у Матичној библиотеци у Ваљеву, у народним музејима у Новом Пазару, у Етнографском институту САНУ, у црквама, у архивима (Шабац, Ужице, Ваљево, Београд)...У овој књизи о постојбини, пореклу и родословима Ђурића у Азбуковачком срезу грађа је распоређњна у четири дела.

У првом делу је приказан Азбуковачки срез, његов географски положај, административно-територијалне промене, географске одлике, временска раздобља итд.
Други део су родослови Ђурића по мушкој линији, у мањој мери по женској ,њихово порекло и сеобе, као и просторни распоред најпре у Македонији, па у Црној Гори и Србији, посебно нанпланини Тари и у Азбуковици. Овде се може наћи преко 300 имена Ђурића-Караџића од Прилепа испод планине Караџице у Македонији до Лијеве Ријеке, Подгорице и Петњице у Црној Гори и Заовине на планини Тари у Србији, и око 1500 имена Ђурића и њима крвно сродних у Азбуковици и нешто шире.
Трећи део књиге чине сећања, преко 100 забележених казивања људи из живота Ђурића.
Четврти део књиге чини око 100 фотографија лица из лозе Ђурића и њима крвно сродних.
Према Милораду Павићу и другима ако се рачуна  од првог лица па у прошлост ка родоначелнику, у родослову су називи за настале генерације следећи: а) мушки род 1.син 2.отац 3.деда 4.прадеда 5.чукундеда 6.наврндеда 7.курђел 8.аскурђел 9.курђуп 10.курлебало 11.сукурдов 12.сурдепач
а ) женски род: 1.кћи 2.мајка 3.баба 4. прабаба 5. чукунбаба 6.наврнбаба 7.курђела 8.аскурђела 9. курђупа 10.курлебала 11. сукурдова 12.сурдепача
Код мушког рода помиње се још пет колена  13. парђупан 14.ожмикура 15.курајбер 16.сајкатава  и 17.бели орао.

При коначном уобличавању књиге, као рецезент помогао ми је др Ђорђе Ђурић, научни радник из Новог Сада. Изузетно су ми помогли сви који су ми доставили фотографије из породичних збирки, Милан Васић при изради карата, Душан Арсенић при изради дизајна за насловну страну, Даница Бранковић при изради компјутерског слога и графичкој обради родослова фамилија и  фотографија.
На крају, захваљујем се дародавцима, издавачу, штампарији, без чије помоћи и рада ова књига се не би појавила.

4. јануар 2000.
у Ваљеву
др Томислав Ђурић
  -научни сарадник-

фрагменти из предговора књиге
"Постојбина, порекло и родослови Ђурића у Азбуковици" (Ваљево принт, 2000.г., 367 стр.)

Гордан Михић о Томи

ПОЧИЊЕМО, ДРУЖЕ МОЈ, ПОЧИЊЕМО!

Почетком шесте деценије прошлог века дошао сам у Београд да бих наставио гимназијско школовање. Те исте јесени у исту школу, Другу београдску гимназију, уписао се још један дечак из провинције – Томислав Ђурић – Ђура.

Већ првих дана постали смо најбољи другари иако смо по расположењу били потпуно различити – он је био смирен, ведар, тих, задовољан због доласка у Београд, а ја – љут, огорчен, тужан што ми се прекинуло детињство у забаченој варошици на истоку Србије. Шта је онда зближило Ђуру и мене?

Наш разред је био опседнут спортом јер су ту биле будуће велике звезде кошарке – Кораћ, Гордић и Тоцић, рвач Мартиновић, девојчице су се дивиле рукометашу Валчићу, беху ту и неки боксери, тркачи... Али нас та атмосфера није дотицала. Ми смо гутали књиге и непрекидно причало о Достојевском, Лорки, Чехову, Фокнеру, Ману, Толстоју, Црњанском, Андрићу, ...

Наравно, ми нисмо били само читаоци. Били смо и писци. И не само да смо писали, већ смо то написано – песме, приче, одломке из будућих романа – носили у редакције књижевних часописа, предомишљали се да ли да будемо модернисти или реалисти...

Дневни ред је био уобичајено исти: школа, онда одлазимо у Васину улицу код обућара Биле по поруџбине које је Ђурин брат, обућар, радио за њега; затим седнемо у читаоницу у Дечанској улици да „избистримо“ сву штампу и часописе, одатле одемо у мензу код Црвеног крста, у Пету београдску, па онда у Клуб младих писаца на Обилићевом венцу и, најзад, изморени, у сумрак, кренемо кућама.

Ђура је био изузетан ђак. Све је радио темељно, на време, али лако и безбрижно. А ја? Боље да не причам. Српски и историја добро, а математика и физика – никако.

Притом, морам да кажем, нисмо имали никаквих проблема са становањем и условима живота – Ђура је био код старијег брата, а ја код ујака, или код тетке, и обојица смо били окружени пажњом и љубављу родбине. То је била удобна, добра реалност и све би било у реду да ми нисмо имали и снове.

Ти снови су се сводили на успех у литератури, и чврсто смо веровали да је питање дана када ћемо стати раме у раме са својим вршњацима Мићом Данојлићем и Драганом Колунџијом и нешто старијим Мишом Булатовићем. Мића је био управо објавио „Урођеничке псалме“, Драган „Заробљеника у ружи“, а Булатовић прозу „Ђаволи долазе“. Какви наслови – дивили смо се, уздисали и даноноћно писали, обигравали редакције сањајући да ће се Мићи, Драгану и Миши ускоро придружити нове наде српске књижевности, двојица новајлија из Друге београдске. То се убрзо и десило. Али та двојица нисмо били ми, него Веца Лукић и Бора Радовић.

Давно, давно то беше, све су одавно покрили велови заборава, све сем сећања на насмејаног, ведрог, спокојног Тому Ђурића, његов благ погледа док ме теши да ће наше време ипак једном доћи, а и ако не дође баш како очекујемо, биће нешто друго лепо, добро у нашим животима због чега вреди живети.

„У праву си.“ – говорио сам – „Али шта вреди да настављам даље кад сам пао из математике, кад ми се све сурвава.“ Престао сам да пишем поезију. Одлучио сам да напустим Београд. А он, немоћан да било шта друго учини, успе некако да ме наговори да пробамо још једну шансу – на неком књижевном конкурсу за младе писце. И деси се чудо – будемо награђени обојица.

И сада, после више од пола века, видим га како се радосно смеје, тихо, благо, шири руке и говори: „Ето, десило се! Почињемо, друже мој, почињемо!“

Школа се завршила, живот се наставио, нисмо се често виђали, уствари, све ређе и ређе. Стално сам хтео и веровао да ћемо се једном наћи мало дуже, о свему се испричати, свега се подсетити. Прилике за то биле су годишњи састанци разреда, који су се одржавали неколико деценија. Ђура је редовно ишао, и био је омиљен у целој генерацији. Ја, грех ми на душу, нисам стизао да одем на те састанке, увек због неких послова. И тако, када Ђуре више нема, остаје ми кајање, и сета. Али и осећање среће што сам познавао човека који је био сушта доброта, чврста стаменост и неизмерна вера у људе.

           

         Гордан Михић 

 -Томин друг из гимназије-

  *текст из књиге ''Бели конац''