Translate

Sunday, January 4, 2015

Гордан Михић о Томи

ПОЧИЊЕМО, ДРУЖЕ МОЈ, ПОЧИЊЕМО!




Почетком шесте деценије прошлог века дошао сам у Београд да бих наставио гимназијско школовање. Те исте јесени у исту школу, Другу београдску гимназију, уписао се још један дечак из провинције – Томислав Ђурић – Ђура.
Већ првих дана постали смо најбољи другари иако смо по расположењу били потпуно различити – он је био смирен, ведар, тих, задовољан због доласка у Београд, а ја – љут, огорчен, тужан што ми се прекинуло детињство у забаченој варошици на истоку Србије. Шта је онда зближило Ђуру и мене?
Наш разред је био опседнут спортом јер су ту биле будуће велике звезде кошарке – Кораћ, Гордић и Тоцић, рвач Мартиновић, девојчице су се дивиле рукометашу Валчићу, беху ту и неки боксери, тркачи... Али нас та атмосфера није дотицала. Ми смо гутали књиге и непрекидно причало о Достојевском, Лорки, Чехову, Фокнеру, Ману, Толстоју, Црњанском, Андрићу, ...
Наравно, ми нисмо били само читаоци. Били смо и писци. И не само да смо писали, већ смо то написано – песме, приче, одломке из будућих романа – носили у редакције књижевних часописа, предомишљали се да ли да будемо модернисти или реалисти...
Дневни ред је био уобичајено исти: школа, онда одлазимо у Васину улицу код обућара Биле по поруџбине које је Ђурин брат, обућар, радио за њега; затим седнемо у читаоницу у Дечанској улици да „избистримо“ сву штампу и часописе, одатле одемо у мензу код Црвеног крста, у Пету београдску, па онда у Клуб младих писаца на Обилићевом венцу и, најзад, изморени, у сумрак, кренемо кућама.
Ђура је био изузетан ђак. Све је радио темељно, на време, али лако и безбрижно. А ја? Боље да не причам. Српски и историја добро, а математика и физика – никако.
Притом, морам да кажем, нисмо имали никаквих проблема са становањем и условима живота – Ђура је био код старијег брата, а ја код ујака, или код тетке, и обојица смо били окружени пажњом и љубављу родбине. То је била удобна, добра реалност и све би било у реду да ми нисмо имали и снове.
Ти снови су се сводили на успех у литератури, и чврсто смо веровали да је питање дана када ћемо стати раме у раме са својим вршњацима Мићом Данојлићем и Драганом Колунџијом и нешто старијим Мишом Булатовићем. Мића је био управо објавио „Урођеничке псалме“, Драган „Заробљеника у ружи“, а Булатовић прозу „Ђаволи долазе“. Какви наслови – дивили смо се, уздисали и даноноћно писали, обигравали редакције сањајући да ће се Мићи, Драгану и Миши ускоро придружити нове наде српске књижевности, двојица новајлија из Друге београдске. То се убрзо и десило. Али та двојица нисмо били ми, него Веца Лукић и Бора Радовић.
Давно, давно то беше, све су одавно покрили велови заборава, све сем сећања на насмејаног, ведрог, спокојног Тому Ђурића, његов благ погледа док ме теши да ће наше време ипак једном доћи, а и ако не дође баш како очекујемо, биће нешто друго лепо, добро у нашим животима због чега вреди живети.


„У праву си.“ – говорио сам – „Али шта вреди да настављам даље кад сам пао из математике, кад ми се све сурвава.“ Престао сам да пишем поезију. Одлучио сам да напустим Београд. А он, немоћан да било шта друго учини, успе некако да ме наговори да пробамо још једну шансу – на неком књижевном конкурсу за младе писце. И деси се чудо – будемо награђени обојица.
И сада, после више од пола века, видим га како се радосно смеје, тихо, благо, шири руке и говори: „Ето, десило се! Почињемо, друже мој, почињемо!“
Школа се завршила, живот се наставио, нисмо се често виђали, уствари, све ређе и ређе. Стално сам хтео и веровао да ћемо се једном наћи мало дуже, о свему се испричати, свега се подсетити. Прилике за то биле су годишњи састанци разреда, који су се одржавали неколико деценија. Ђура је редовно ишао, и био је омиљен у целој генерацији. Ја, грех ми на душу, нисам стизао да одем на те састанке, увек због неких послова. И тако, када Ђуре више нема, остаје ми кајање, и сета. Али и осећање среће што сам познавао човека који је био сушта доброта, чврста стаменост и неизмерна вера у људе.
           

         Гордан Михић 

 -Томин друг из гимназије-
  *текст из књиге ''Бели конац''