Translate

Thursday, October 15, 2015

ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ ПОЛЕГЛО ВОЋЕ

Збирка песама

  „ ПОЛЕГЛО ВОЋЕ "
(Књижевна омладина Ваљево, посебна издања 1990.г. )

"СНАГА,  ШТО ЛИСТ КРОЗ ЗЕЛЕН ФИТИЉ ТЕРА"

Четири дуге године,  аутор ових стихова и ја ишли смо у Другу београдску гимназију,  негде средином педесетих.  Он је становао код брата, на краjу нове Карабурме, ајакод ујака у Шајкачкој улици. Трамвај „деветка" довозио је Тому Ђурића сваког дана до моје улице одакле смо заједно ишли до школе. Тако је почињао дан, а после школе, знало се: носили смо ципеле које је израђивао Ђурићев брат обућар, једном трговцу у Васиној улици, сећам се имена Илија Била. И тако сваког јутра, од трамваја до учионице, а онда у радњу Илије Биле, водили смо исте приче: хоће ли нам, најзад, тог дана, неко објавити песме. И чим би Илија Била завршио пријем ципела и дао цедуљу са новим наруџбинама, само се ветар могао тркати са нама до читаонице у улици Моше Пијаде која је примала све могуће дневне и недељне новине и часописе. Ђурић листа једне, ја друге, у зн се шта тражимо: имена нових нада наше поезије, нашох Рембоа, за које је просто немогуће да нису раније откривени: Томислав Ђурић и Гордан Михић. Али, никад ништа. Сам би нам наш школски лист „Искра" поклонио коју страницу. Међутим, све нас то није, тих давних дана, обесхрабривало: после читаонице, знало се - Теразије 27, редакција „Дела" или одмах поред читаонице, чувени „Савременик". Нсмо увек куцали на врата: било је довољно стати и сачекати да се појаве Давичо, Попа, Мића Данојлић, Стева Раичковић: требало је само видети их, проћи крај њих, и енергија се обнављала! Који снег, која кишетина, која жега или кошава: зар би их могли уопште примећивати чекајући пред тим митским зградама?

      Све, и данас, тридесет пет година касније, још увек постоји: и редакције „Дела" и „Савременика", и наша школа, исто на другој адреси, и радња Илије Биле у Васиној, само нема моје поезије, ни на којој адреси, ни у мом срцу, јер нисам био песник. Али, зато је ту, иста као давно некад, снена и чиста, чудесно заштићена од времена, књига песама Томе Ђурића, кога нисам ни видео ни чуо, од онда, и од кога ми је изненада овог пролећа, из Ваљева стигла поштом, још нештампана.

    Лист по лист, и даље није требало листати: није требало читати, јер сам сваку памтио, од оних давнох школских дана. Своје сам заборавио, његове нисам.

    Јер он јесте био, и остао, песник.

    Онај, на кога се односе речи Дилена Томаса: „Ја сам снага што лист кроз зелен фитиљ тера..."

У Београду, 25.5.1990.    ГОРДАН МИХИЋ

ИЗБОР ИЗ ЗБИРКЕ:


ЗЕМЉА И ЉУДИ

Ми што ходамо
По површини
Вечни смо
Све нам се чини

Много касније
Нас нигде нема
Да би сан снили
Па и не знамо
Да ли смо били


СУЗЕ ЛИШЋА

Ћутим на земљи
Већ одавно сам лего
Са шибљем напуних очи
Извукох се из шуме
Већ свега ми је доста

Па чекам стрпљиво
На трави испружених руку

Низ окресано грање
Мислио сам да пада вече
Ил' однекуд долази моја мати
А ни корака јој не чух

Подигох руку
Била је тешка као поноћ



ОСАМЉЕНОСТ

Од раног јутра гледам пукотину
И канале од сунца. И опет
Затворим се у себе ради мира
И сам се чудно шетам
Са главом у води, на мосту, на Дунаву

Постојим тако као трен светлости 
Као засебна топлина
У затвореном океану града
Који је на мене одасвуд саливен

Увече се изгубим...утонем у мрак
А притоке утичу сузе у крв

Гледам мирно у свој понор
Иштем сузу избављења
Отвор до сунца и сакривени мир
У малој соби изнад Дунава


ПРОЦЕС

Ми смо били
Ко и свака тама
Коју су будили
Снагом и уснама

Вечну игру
Са нама су хтели
Што су дали 
То су и узели

Где смо стигли
Ми више не знамо
Да л' смо будни
Ил' опет спавамо


БИЋУ ПЕСНИК

Ако ме мајко
Пустиш на реку
И цветну ливаду
Босоног да газим

Писаћу песму
Својим животом

Ако ме мајко
Пустиш низ камен
Преко убода и уједа

Видећеш да ја одлазим

Ал певам песму
Твојом топлотом


ДУША ЈЕ ВЕЛИКА ПТИЦА

Кад пружих руке 
Да дохватим даљине
Оде мој ум
Осташе две чежње
И мало, мало тело
Па све мање

 
А душа велика птица
И све већа
Па кад се разви
Покри ми цело небо
Засија по свој земљи


После свега сањам
Да још имам душу
И само руке
А на врховима прстију
Прозорчиће од сребра
Уместо очију







Wednesday, October 14, 2015

Збирка песама

"Буђење душе"
(Издавач ВАЉЕВОПРИНТ,               1997.г. )

- збирка се састоји из три циклуса "Ко зна зашто", "Бели снови", "Немић (или знаци света)"

Избор из збирке:

ПЕСМА МАЈЦИ

Мислим
кад идем кући
мајка ће ме
дочекати

Кад кренем
опет у свет
мајка ми
неће дати

Али кад видех
лица мојих
како су
помало далека

Схватих, тешко
овде као и
тамо у свету
нико ме не чека

Није више
као некад
моје мајке
нигде нема  



ТРЕН

Када се нагло
сретнем са лепотом
Не марим више
за својим животом

Дође тренутак
и тело занеми
Па се сатире
у немуштој треми

Никада не знаш
шта ће даље бити
Ко ће пасти доле
ко ће се узвисити

Тешко је ћутати
кад си са лепотом
А и причати јој
запањен дивотом

МОЈЕ ОГЛЕДАЛО

Толико је
песме
у твојим
очима

И осталог
из мојега
света

Као да си
из мене
узета

ПОГЛЕД УНУТРА

Ако ме
оставите
отвореног

Ништа
од мене
неће бити

Затворите
ме
у мој свет

ДРУГИ СВЕТ

Кад ме не буде
ја ћу кренути

Нешто ће ново
живот пренути

Исте ће жеље
да ме покрену

Да опет тражим
наду скривену

КРУГ

У смрт
посади живот

Јер смрт је
водоравна

А живот
усправан