Збирка песама
„ ПОЛЕГЛО ВОЋЕ "
(Књижевна омладина Ваљево, посебна издања 1990.г. )
"СНАГА, ШТО ЛИСТ КРОЗ ЗЕЛЕН ФИТИЉ ТЕРА"
Четири дуге године, аутор ових стихова и ја ишли смо у Другу београдску гимназију, негде средином педесетих. Он је становао код брата, на краjу нове Карабурме, ајакод ујака у Шајкачкој улици. Трамвај „деветка" довозио је Тому Ђурића сваког дана до моје улице одакле смо заједно ишли до школе. Тако је почињао дан, а после школе, знало се: носили смо ципеле које је израђивао Ђурићев брат обућар, једном трговцу у Васиној улици, сећам се имена Илија Била. И тако сваког јутра, од трамваја до учионице, а онда у радњу Илије Биле, водили смо исте приче: хоће ли нам, најзад, тог дана, неко објавити песме. И чим би Илија Била завршио пријем ципела и дао цедуљу са новим наруџбинама, само се ветар могао тркати са нама до читаонице у улици Моше Пијаде која је примала све могуће дневне и недељне новине и часописе. Ђурић листа једне, ја друге, у зн се шта тражимо: имена нових нада наше поезије, нашох Рембоа, за које је просто немогуће да нису раније откривени: Томислав Ђурић и Гордан Михић. Али, никад ништа. Сам би нам наш школски лист „Искра" поклонио коју страницу. Међутим, све нас то није, тих давних дана, обесхрабривало: после читаонице, знало се - Теразије 27, редакција „Дела" или одмах поред читаонице, чувени „Савременик". Нсмо увек куцали на врата: било је довољно стати и сачекати да се појаве Давичо, Попа, Мића Данојлић, Стева Раичковић: требало је само видети их, проћи крај њих, и енергија се обнављала! Који снег, која кишетина, која жега или кошава: зар би их могли уопште примећивати чекајући пред тим митским зградама?
Све, и данас, тридесет пет година касније, још увек постоји: и редакције „Дела" и „Савременика", и наша школа, исто на другој адреси, и радња Илије Биле у Васиној, само нема моје поезије, ни на којој адреси, ни у мом срцу, јер нисам био песник. Али, зато је ту, иста као давно некад, снена и чиста, чудесно заштићена од времена, књига песама Томе Ђурића, кога нисам ни видео ни чуо, од онда, и од кога ми је изненада овог пролећа, из Ваљева стигла поштом, још нештампана.
Лист по лист, и даље није требало листати: није требало читати, јер сам сваку памтио, од оних давнох школских дана. Своје сам заборавио, његове нисам.
Јер он јесте био, и остао, песник.
Онај, на кога се односе речи Дилена Томаса: „Ја сам снага што лист кроз зелен фитиљ тера..."
У Београду, 25.5.1990. ГОРДАН МИХИЋ
ИЗБОР ИЗ ЗБИРКЕ:
