РОДОСЛОВИ ЂУРИЋА

   Због великог интересовања о пореклу и постојбини Ђурића, објављујем одломке из          књиге "Постојбина, порекло и родослови Ђурића у Азбуковици" др Томислава Р.  Ђурића.  Детаљније информације можете прочитати у већ поменутој књизи.

     РОДОСЛОВИ ЂУРИЋА

ПРОСТОРНИ РАСПОРЕД И ПОРЕКЛО ЂУРИЋА

 Ко су, шта су и где све живе Ђурићи-велика је загонетка, јер нису сви истог пореклаи особености иако исти назив носе. О некима од њих зна се више, о другима мање. Највећи допринос упознавању Ђурића дао је др Душан С.Ђурић, ендокринолог, примаријус, професор Медицинског факултета у Новом Саду. Према његовим истраживањима, које је саопштио у породичној хроници "Ђурићи у Заовинама" на планини Тари, наши преци су живели у близини Прилепа, негде испод планине  Караџице. Вероватно је  да су учествовали и у боју ма Марици 1371. и у боју на Косову 1389. године. После пропасти на Косову преживели учесници боја склонили су се у Албанију и тамо живели до 1440. године када је Скендер-бег дигао устанак против Турака, у којем су учествовали и Срби. Пошто је устанак пропао, учесници устанка-Срби пребегли су у Васојевиће, у Црну Гору, којом је владао Иван Црнојевић у споразуму са Турцима. Он је наредио да сви Срби промене презиме и да нико не сме да пуца на Турке. Огњеновићи су променили презиме у Караџиће, по планини Караџици, између реке Треске и Маркове реке, југозападно од Скопља, у близини Прилепа, са истоименим највишим врхом  (2473м) где су и живели.

ВАСОЈЕВИЋИ-ЛИЈЕВА РИЈЕКА

Према предању родослов Васојевића чине Вукан Немањић и његови ближи и даљи наследници. Од којих су настали Раевићи(Рајевићи), Поповићи, Ђукићи, Милошевићи, Караџићи, Чукићи, Вешовићи и др. Према једном предању Васо је дошао у Лијеву реку као косовски пребјег, вероватно из фочанског краја и ту се настанио и основао породицу. Према Јовану Цвијићу Васојевићи су једно од највећих срских племена, врло снажног порекла, настанили су се у село Лопатањ крај Лијеве Ријекекоја је постала матица племена, у источном делу Црне Горе, асимиловали старо српско племе Лужани и архаично становништво Лима које се бавило земљорадњом и себе називало "Србљаци". Лијева Ријека се налази у пределу планине Комови, између Колашина и Подгорице, припада општини Подгорица. Први писани документ о Васојевићима је од 29. октобра 1444. г. По нарадној традицији име су добили по родоначелику, по војводи Васу, косовском пребегу. По једном предању Васо је од рода Немањића, од краља Милутина, неки тврде од Вукана. Караџићи су живели у селу Лопате све док се нису одселили у Дробњаке. Село Лопате припада Лијевој Ријеци фрупи села које нагињу сливу Мораче. У селу Лопате налази се нови споменик Вуку Стефановићу Караџићу, који су подигли Караџићи са огранцима Петијевићима, Ђурићима и другим.Израду и постављање споменика организовао је Радован Караџић, бивши председник Републике Српске. Сигурно је да су Вукови преци пошли из села Лопате за Зету, а одатле у Петњицу. Према историјским изворима расељавање Васојевића, па и Караџића, који су у овом племену живели, отпочело је у време казнене турске експедиције 1609-1613.г. 

ДРОБЊАЦИ-ПЕТЊИЦА

У Дробњаке су се доселила три брата Митар, Ристан и Боро, који су живели пре 1770.г. Помиње се и Милитин и Томо(отац Вука Караџића), потомци Милутинови, Ристови и Томини били су у једнаком сродству, али се не зна у ком степену сродства су били. По А. Лубурићу(1930) Караџића има у Петњици 28 кућа, као дошљаци у Дробњаку морали су да приме племенску славу Ђурђевдан, а да оставе крсну славу Аранђеловдан. Ту и данас живе Караџићи досељени из Лијеве Ријеке преко Зете. Људи из тог краја дажу да је сасвим сигурно да Ђурићи потичу од Караџића. У Дробњаку су Караџићи као и други издржали многе турске намете и друге невоље, као и одмазде због побуна, али нису могли издржати гладну 1720. годину. Те 1720. г. сви Дробњаци одоше у Ужичку нахију, а један део 1736. г., тада је и Томин син, Јоксим Бандула(деда Вука Караџића) напустио Петњицу и настанио се у Србији у подножју Троношке планине. По Вуковом рачунању Јоксим се  доселио у Тршић код Лознице око 1739. године. Да не би било забуне приказаћемо лозу Караџића у чијем су саставу били и Ђурићи. Неки Ђуро у селу Петњица у Дробњаку имао је три сина Ристо, Боро и Митар. Ристо је имао Рудана, Рудан је имао синове Ристана, Мата и попа Ђуру. Поп Ђуро је имао Јована, Јован је имао Ђура(поп Ђуро Дробњак), Тривка и Костадина. Од попа Ђура су настали Ђурићи, од  Бора(Ђуриног) су Ристо, Томо, Јоксим БАндула, па Вуков отац Стеван(рођен у Тршићу).Према томе Костадин, поп Ђуро и Тривко су дошли у Заовине на Тару 1732. године кад је у Петњици завладала глад и куга. Од попа Ђура су Ђурићи, од Тривка су Тривковићи и од Костадина су Костићи. Млађи поп Ђуро био је на челу колоне Караџића који су се упутили пут Таре и Соколске нахије. Од Караџића су и Петијевићи у Крушевицама код Требиња, Дивљани под Јахорином код Сарајева, и ужички Ђурићи од којих је познат прота Милан Ђурић. Сви они имају урођени дар за гуслање. У народу се веровало да Караџићи своју децу задоје из гусала. 

ПЛАНИНА ТАРА-ЗАОВИНЕ

У турско време планина Тара је припадала Соколској нахији, по Соко граду, средњовековном утврђењу код Крупња. О Заовинама се пише први пут 1834.г. у "Србским новинама" када су Турци запалили цркву која и данас постоји у  Заовинама и помиње се отпор попа Ђорђија Ђурића, касније 1892.ф.  народ је поново подигао на старим емељима камену цркву, освештао је прота Милан Ђ. Ђурић у присуству Јована Ђурића пароха мокрогорског. У Мокрој Гори стари поп Ђока Ђурић, ученик Хаџи Мелентија рачанског, поповао је око 50 година. У селу Заовинама било је 76 кућа (1866.г.), а чак 138 кућа (1870.г.). По доласку на Тару новодосељени Караџићи (Ђурићи) су се намножили. Не зна се да ли су уопште користили презиме Караџић, сматра се да су у Србији користили само презиме Ђурић.  О попу Ђуру Дробњаку(Караџићу) Самоуку који је живео у Заовинама се мало знало, нема конкретних података, зна се да је потомак старијег попа Ђура. Цела породица је била ратоборна, хајдучка јер је желела да сачува српство. Душан Ђурић у књизи "Ђурићи у Заовинама" (1997.г., стр. 228) наводи да су " ТУрци Ђура , пошто их је често нападао, прогласили хајдуком". Звали су га "Костреш харамбаша", Вук је забележио песму "Костреш харамбаша" у којој се описује поход чете од Удбиње Зула, по налогу цара од Стамбола, на Тијану високу (Тијана тако су Турци звали планину Тару), да погуби Костреш харамбашу.

СЕОБЕ И СТАНИШТА

Од доласка у Заовине па до данас, а норичито после Другог светског рата, Ђурићи су се селили у разне крајеве Србије и бивше Југославије. Али нису сви Ђурићи пореклом из Заовина. Поменућемо нека подручја у којима они живе. У Рачи код Дрине, у Пилици постоје Ђурићи који су се доселили после 1834.  из Заовина, У Бајиној Башти, у подручју Косјерића има више села где живе Ђурићи, у Таору су "замрле" породице Ђурић које су славиле Светог Николу, постоји породица Милоја Ђурића у  Горњем Таору. У Дражиновићима, у Зерицама има Ђурића пореклом са Златибора славе Св. Јована, има их у Дружетићима, на Косама пореклом из Сјеништа славе Светог Николу. У Пожеги има више Ђурића. У Доњој Љубовиђи, Азбуковици има Ђурића који су се доселили из Заовина, као и у Љубовији и Узовници. У Ваљеву је био познат трговац Јовиша Ђурић (1823-1905) био је шести по богтству у Ваљеву, 1899. г. имовина ,у је јавнопродата за рачун поверилаца. Сада у Ваљеву има више фамилија Ђурића, као и у Мионици, ваљевској Петници, Бачевцима, селу Бобова, Дивцима Жабарима, Забрдици. У Шапцу постоји преко 85 кућа Ђурића. У Јасеници једна кућа Ђурића, Кадиној луци код Љига 4 куће, у Котешици 5 кућа, у Куницама близу ваљевске Поћуте 4 куће досељени из Зарожја, у Прњавору 12 кућа, једна кућа у Стрмову. У селу Тодорин До две куће Ђурића из Дробњака, у Толићу 3 куће досељени из Колашина због хајдучије, у Црниљеву две куће. Има их у Рађевини и Јадру досељени из Никшића, у Радаљу и Ступницама (славе Аранђеловдан), у селу Комирић има 13 кућа пореклом из Херцеговине и славе Св. Јована, такође их има у Врбовну, Вреоцима. Има их и на Мрковом пољу код Ужица, Ритопеку, Крагујевцу, Остружници, Реснику,у селу Зуце као и много породица Ђурић у Београду и Новом Саду. Има их и у околини Вршца, Срему, Бачкој, Посавини, Мачви...( више видети у књизи стр.90-94.)

  У Грчкој, на гробљу палих савезничких војника на Солунском фронту, На Зејтинлику у Солуну има 25 Ђурића ( Алекса, Андрија, Василије, Велимир, Властимир, Вукосав, Војислав, Јездимир, Јован, Марко, Милан, Михаило, Никола, Панта, Петроније, Радосав-редов, Радосав, Светислав, Сима, Сретен, Драгутин, Ђурађ, Милија и Сретен-редов)

 На Крфу, на острву Видо у маузолеју налази се 7 Ђурића(Бранко, Вучић од Тополе,Љубомир, Милорад-жандармеријски капетан, Милорад, Милош-редов Дринске дивизије, Заовине и Петар-ђак обвезник Ужице.

Душан С. ђурић сматра да су сви Ђурићи из Подриња, Ужичке Црне Горе, Ваљева и Мионице су пореклом из Заовина од попа Ђура дробњака, подоначелника ужичких Караџића и а су племеном прави Караџићи.