Овом приликом желим да вам представим „Књигу о Повлену"
која није издата (са надом да ће једнога дана бити ). Ова књига се налази у породичној библиотеци Томе Ђурића и издата је свега у 5 примерака, који се налазе у Народној библиотеци Србије у Београду, у Српском географском друштву, Историјском архиву у Ваљеву, и у Матичној библиотеци Љубомир Ненадовић у Ваљеву. Књига се састоји од сабраних радова из 11 зборника и четири књиге аутора(Томислава Р. Ђурића), у књизи се налази 12 радова објављених у часописима Колубара и Ваљевац и зборника Село. Књига садржи следеће текстове:
„Ливадске биљке на Мравињцима"
„Железница на Повлену"
„Гробља и споменици на Повлену"
„Саобраћај и везе на Повлену"
„Топоними повленског подручја"
„Како мештани Горњег Таора прогнозирају време"
„Нарицање у Горњем Таору"
„Људи и змије у Горњем Таору"
„Привиђања и предвиђања у Горњем Таору"
„Веровања људи у Горњем Таору"
„Ваљарице под Повленом"
„Крајпуташи у Горњем Таору"
„Брезовице и Горњи Таор- Гробља и споменици"
„Основна школа у Горњем Таору"
„Надимци и њихово порекло & Родослови породица у Горњем Таору"
„Колибе на Повлену"
Железница на Повлену
(одломци из текста)
Мало људи зна да је некад саобраћала шумска железница на планини Повлен, 30 км јужно од Ваљева. За време Другог светског рата у пределима ове планине повремено су се кретале и борбу водиле мање партизанске, четничке и немачке јединице. Биће интересантно да прикажемо различита мишљења о томе када је, како и зашто грађена ова саобраћајница, какав је био њен положај и изглед , које је пратеће објекте имала, ко су били учесници у изградњи и коришћењу железнице и под којим условима су радили и живели на Повлену.
Шумска железница на Повлену изграђена је за потребе превоза дрвета из шума у Дијавици до Лагера (Шево поље-Мравињци) у току сече. Пре постављања пруге изграђен је пут, вероватно 1942. године. Пут је пројектовао инжењер Сендић, а трасирали га крајем рата немачки заробљеници. О томе ко је и када изградио пругу постоје различита мишљења. Према једном мишљењу пругу је изградило Шумско газдинство Ваљево према одлуциМилана Дудића, а према другом мишљењу Немци су изградили пругу за време рата у циљу лакше експлоатације шуме за своје потребе. Железничка пруга била је постављена трасом бившег и садашњег шумског пута који иде од Лагера преко Дијавице до реке Цетине ( 5км). Железница је била састављена од мале локомотиве у пару и неколико вагона. Локомотива "Будапест" имала је у предњем делу уграђен чистач снега, јер снежни наноси често су ометали њено кретање. Као погонско гориво за локомотиву коришћена је су сува букова дрва, по три кубика дневно.Вода за локомотиву је точена на рекама Цетини и Рекавици. На један вагон по причи мештана могло је да се натовари од 5 до 15 кубика дрва. Код "тунела" локомотива је клизала па су радници шине посипали пепелом. Кад се локомотива заледи или из било којих разлога откаже вагоне су вукли волови или коњи. За време мировања у свом депоу из локомотиве је истицало уље и загађивало је околину. Са извора испод депоа мештани су нерадо узимали воду за пиће јер је од уља попримила чудан укус.Први возовођа је био Живан Селаковић, а потом Бошко Курандић. Позади сваког вагона стајао је по један човек задужен за кочење вагона. Ако на низбрдици кочење не успе они искоче, а железница се преврне. Даца пастири често су остављала стоку и возила се овом малом железницом, али само до уласка у шуму. За потребе експлоатације шуме на Повлену коришћени су, уз железницу, новосаграђени и постојећи објекти на Лагеру депо и барака, Шумарска кућа у Дијавици, и барака на реци Цетини где су становали заробљени Италијани, а километар одатле су се налазиле земунице где су становали заробљени Немци. Пре рата, до 1938. године, крај реке Цетине је вађена је и топљена руда бакра, сребра и злата, а затим преношена у Ребељ на коњима. У Гининој кафани била је смештена кухиња у којој је припремана храна за шумске раднике. Храна у кухињи је била добра и дељена је два пута дневно. Заробљени немачки и италијански војници лутали су у слободно време по селу тражећи храну. Давали су сатове за сланину и посребрене кашике за хлеб. Пошто је то било забрањено партизански стражари су их тукли ако их ухвате на делу. Једно време у овој кафани био је логор заробљених Немацакоје су партизани под стражом терали да секу дрва у Дијавици. Заробљеници су спавали на тавану куће, у штали, и у земуницама којих је било 10. Једна група од око 100 мушкараца, староси од 30 до 45 година мобилисана у Мионици и околини од стране партизанске команде, стигли су пешке на Мравињце. Њима је пред Хајдуковом кафаном у Тешњару речено да иду у Дијавицу да из шуме износе дрва за Сремски фронт. Од краја новемра 1944. до маја 1945. радили су у шумама у Дијавици. За експлоатацију шуме биле су ангажоване и друге групе људи, наши грађани кажњени од власти, добровољци, људи који су дошли да зараде, заробљени војници (Немци и Италијани у кажњеничком оделу). Ко год није могао да измири нарез жита слат је у раднички батаљон на Повлен. Заробљени немачки и италијански војници којих је било око 200 секли су дрва у Дијавици под стражом. Дрво за грејање, за јамску грађу, за прагове за пругу и за дужице за бурад превожено је од крајње железничке станице са Лагера ( Шево Поље) на Мравињцима до стоваришта код старе железничке станице у ваљеву камионима и воловским колима. Железница је по неким тврдњама постављена 1941.г. или 1944. г., а растављена највероватније 1948. или 1950. године натоварена је на камионе и превезена за Ваљево, нико не зна где. Са сеобом железнице, међутим, није престала и недомаћинска сеча шуме на Повлену.
др Томислав Р. Ђурић
-научни сарадник
No comments:
Post a Comment