Многима није познато да је некада на планини Повлен, 30 км јужно од Ваљева, саобраћала шумска железница, којој су трагови готово утрли, а географске карте на којима је означена једва да се могу наћи.
Планина Повлен (1346м) испод чијих врхова је саобраћала железница простире се правцем југ-запад. Ову прелепу планину са истока ограничавају планинска узвишења Остреш и маглеш (1036м), са запада Jабланик (1275,), са севера Завчара (1028м), Злостуф (888м) и Pавна Гора (956м), а са југа Кукаљ (1170м). Северна падина планине Повлена, звана Дијавица (900м-1000м), дуга неколико километара, обрасла је густом буковом шумом и смрчом. Подручје је богато водотоцима, а од већих су непресушне реке Цетина и Рекавица које настају у Дијавици и теку према северу. Зиме су овде ветровите, оштре и дуге, са великим количинама снежних падавина, а лета су кратка. Цео крај изложен је ваздушним струјањима са запада. Педолошки покривач чине неуједначена смеђа шумска земљишта на кречњаку, дубине од 30 -50 цм, а хумусног слоја од 8-15 цм. У шумама Повлена живе срне, дивље свиње, зечеви, лисице, орлови, јастребови, јаребице, камењарке и голубови гриваши. Природне лепоте Повлена пружају велике могућности за развој туризма. Ови предели преко лета су привлачни за планинарење, биваковање, шетње и спортски риболов. На висоравни Мравињци, уз постојеће засеоке, никло је викенд насеље које има тенденцију и услове да се даље шири. Регионални пут од Ваљева према Ужицу асфалтиран је до места звано Лагер на Мравињцима (Горњи Таор) одакле се одваја један макадамски пут према Дијавици и планинском пољу Дебело брдо.
За време Другог светског рата, од 1941. до 1945. године, пределима ове планине повремено су се кретале и борбу водиле мање партизанске, четничке и немачке јединице.
У овом делу књиге интересантно је приказати чињенице везане за шумску железницу, као и различита мишљења људи и мештана о томе када, како и зашто је грађена ова саобраћајница, какав је би њен положај и изглед, које пратеће објекте је имала, ко су били учесници у изградњи и коришћењу шумске железнице и под којим условима су радили и живели на Повлену.
Како би одговорили претходно изрченим захтевима разговарало се са мештанима, упоређивало са познатим чињеницама уз прикупљање документације о шумској железници на Повлену. Према сугестији Величка Ристовића из Ваљева и Милинка Миливојевића са Мравињаца, почетком 1991. Године разговарало се 14 особа које су учествовале у изградњи и коришћењу железнице или су за њу на неки начин били везани. То су: Величко Ристовић (82), Драган Миловановић (70), Драго Димитријевић (58), Вилотије Димитријевић (62), Златомир Милутиновић (64), Михаило Милутиновић (63), Слободан Радовић (60), Крста Миливојевић (58), Живко Стефановић (56), Лука Ристановић (60), Душан Борић (70), Бошко Ђуричић (65), Анка Ђуричић (84) и Адам Миливојевић (58). Кад је реч о прикупљеној документацији о железници пронађена је само једна географска карта (Р=1:50.000), рађена 1925. године, а допуњена 1956. године, на којој је шумска железница уцртана од Лагера на Мравињцима до коте 1045 у Дијавици, у дужини од 2,5 км. Део железничке пруге од ове коте до реке Цетине није уцртан у постојећим географским картама, иако су сви учесници разговора о шумској железници изјавили да је она саобраћала од Лагера (Шево поље) до Цетине. У историјском архиву Ваљева није нађен никакав документ везан за ову железницу,
Шумска железница на Повлену изграђена је за потребе превоза дрвета из шума у Дијавици до Лагера (Шево поље- Мравињци) у току сече. Пре постављања пруге изграђен је пут, вероватно 1942. године кога је пројектовао инжењер Сендић, а трасирали га крајем рата немачки заробљеници. О томе ко је и када изградио пругу подстоје различита мишљења. Према једнима, пругу је изградило Шумско газдинство Ваљево према одлуци директора Милана Дудића, а према другима Немци су изградили пругу за време Другог светског рата у циљу лакше експлоатације шуме за своје потребе. Већина саговорника је сагласна да су пругу изградили наше власти према пројекту неког инжењера Јовановића, а један саговорник тврди да је пруга у дужини од 2 км постојала и пре Другог светског рата, а 1941.године је продужена до реке Цетине, па је коришћена до 1948. године, а две године касније је скинута. Локомотива и размонтиране шине одвезени су камионима у непознатом правцу. Анка Ђуричић (84) најстарија саговорница у причама о железници не сећа се да је пруга постојала пре рата, а већина сматра да је изграђена у периоду од 1944. године до 1946. године и да је саобраћала око две године од поменутом места Шево поље (Лагер) преко Дијавице до реке Цетине у дужини око 5 км.
Железничка пруга постављена је трасом бившег и садашњег шумарског пута који иде од Лагера преко Дијавице до реке Цетине. Ту и тамо пруга је ишла преко живобара па су радници сваки дан пробијали прагове земљом и каменом. Пропусти на прузибили су изграђени од дрвене грађе, на левој страни реке Рекавице пруга је улазила у дубоко усечени бедем, такозваи “тунел” дуг око 20 метара и кад је мала железница пролазила кроз тај усек могла се видети само из птичје перспективе. На својим крајњим тачкама, на Лагеру (Шево поље) и реци Цетини имала је окретнице.
Железница је била састављена од мале локомотиве и наколико вагона. Локомотива “Будапест” имала је на предњем делу уграђен чистач снега јер су снежни наноси често ометали њено кретање. Као погонско гориво за локомотиву коришћено је три кубика сувих букових дрва дневно, а вода за локомотиву точена је на рекама Цетини и Рекавици. Једни саговорници тврде да је локомотива вукла од 4 до 6 вагона, а други да је вукла више отворених, неједнаких вагона са металним ступцима са стране. Уз то су нагласили да је један вагон вукао од 5 до 15 кубика дрва зависно од његове платформе. Кад сирена локомотиве свирне, густ дим као садевено сено дизао се увис, а њен звук допирао је до Ваљева. За шумске и остале раднике испод врхова Повлена то је био знак за почетак рада. На низбрдицама, и поред опрезности, локомотива се превртала као врана кобила па су је дизали са неким винтовима, а расута дрва поново утоварили у вагоне.- Код “тунела” локомотива је понекад клизала па су радници шине посипали пепелом. Кад се локомотива заледи или из било код другог разлога закаже, вагоне су, уместо ње ,вукли волови или коњи. За време мировања у свом депоу из локомотиве је истицало уље и загађивало околину. Са извора испод депоа мештани и дан данас нерадо узимају воду за пиће јер је од уља попримила чудан укус. Први возовођа био је Живан Селаковић, а потом Бошко Курандић, а позади сваког вагона стајао је по један човек задужен за кочење вагона. Ако на низбрдици кочење не успе, они искоче, а железница се преврне. Пастири, најчешће деца, често су остављали стоку и возила се овом малом железницом, али само до уласка у шуму.
За потребе експолатације шуме на Повлену коришћени су, уз железницу, новосаграђени и постојећи објекти. На Лагеру (Шево поље), од раскрснице путева око 70 м с леве стране пут према Ваљеву локомотива је имала депо, објекат дуг око 25 м, широк око 5 м, покривен, благо заштићен даском са стране. На Лагеру је била изграђена барака, или штала, како су је неки назвали, приближних димензија (15 м х 7 м) која је била од даске и покривена терпапиром. По неким казивањима служила је за смештај коња и волова са којима су извлачили дрва до пруге, за смештај сена и обављање дежурства, а по другим казивањима као радионица и поткивачница са 2-3 канцеларије за обављање административних послова. У близини бараке, на узвишици, налазила се трафика мањих димензија (4 м х 4 м) од бараке где се продавао дуван и смештао алат. Шумарска кућа у Дијавици коришћена је за смештај алата, за обављање дежурства и преноћиште мањег броја заробљеника.
На реки Цетини, где се железница окретала, налазила се барака у којој су становали заробљени Италијани, а око 1 км изнад ње биле су земунице у којима су становали заробљени Немци. Пре рата, до 1938. године, овде крај Цетине, вађена је и топљена руда бакра, злата и сребра, а затим транспортована на коњима и самарима у Ребељ. У близини садашње продавнице на Мравињцима, а преко пута шумарске куће и основне школе, уз десну страну пута према Ваљеву била је, кажу, још једна барака. На почетку висоравни Мравињци, у Гининој кафани била је смештена кухиња где је шеф кухиње Величко Ристовић са осталим угоститељима пипремао храну за шумске раднике. Храна из кухиње била је јако укусна и дељења је два пута дневно, али нису сви били задовољни храном па се причало да су заробљени италијански и немачки војници лутали у слободно време селом тражећи храну. Тако су давали мештанима сатове за сланину и посребрене кашике за хлеб, а пошто је то било забрањено, ако их ухвате на делу, партизански стражари су их тукли. Сељаци, који нису били укључени у раднички батаљон, носили су суву храну за време рада: сир, сланину и хлеб. Сиромашни су доносили зобанице - хлеб од зоби и мало сланине “да је помиришу” и покажу другим људима да они нису сиромашни. Једно време у овој кафани био је логор заробљених Немаца које су партизани терали под стражом да секу дрва у Дијавици. Заробљеници су спавали на тавану куће, у штали и у влажних, мемљивим, непогодним земуницама којих је било десет.
Ко су и одакле били људи којима је при сечи шума на Повлену служила железница? Под којим условима су радили и живели? На ова питања саговорници су донекле давали различите одговоре, поред осталог и због тога што су догађаје посматрали у различито време, јер нису могли да наведу тачан временски период на који се њихове изјаве односе. Једна група од 100 мушкараца, од 30 до 45 година старости мобилисана у Мионици и околини од стране војне партизанске команде, стигла је пешке на Мравињце. Њима је пред Хајдуковом кафаном у Тешњару, у Ваљеву речено да иду у Дијавицу и да из шуме изнесу дрва за Сремски фронт. Од краја новембра 1944. године па до маја 1945. године радили су у шумама Дијавице износећи дрва тако што су ланчано један другом додавали цепанице које су пре тога Немци припремили. Ко у грађанском, ко у сукненом старом сељачком оделу, у гуменим опанцима и цокулама радили су стојећи у снегу скоро до појаса. Само понеки од њих је имао плетене вунене рукавице. Поподне су се враћали промрзлих руку и ногу до заједничке кухиње у Гининој кафани на ручак. Увече пале лампе на гас по оџаклијама у сеоским кућама, греју се поред заложених плеханих фуруна “бубњара”, играју карте и причају, а кад их сан савлада легну по слами један до другога и покрију се губерима.
За експлоатацију шуме биле су ангажоване и друге групе као што су грађани кажњени од стране власти, добровољци који су дошли да зараде, заробљени војници - Немци и Италијани у затворском оделу. Ко год није могао да измири нарез жита кажњаван је и послат у раднички батаљон на Повлен ради сече шуме. Ту је било људи из околине Ваљева, из Ражане, Радановаца, Доњег Таора, Маковишта и других села, а око 200 заробљених немачких и италијанских војника секло је дрва у Дијавици под стражом. Некада се у шуми налазило мање (30), а некад више људи (200) који су спретно секли букова стабла висине од око 20 метара, пречника од 60 цм до 150 цм тестерама кладарама (120цм-180цм). Некад је двојици радника било потребно цело преподне да оборе букву, а дешавало се да у шуму дође око 200 радника, са близу 100 моторних тестера које злокобно завијају и стружу дрво невероватном брзином. Тако су временом људи “начисто појели” шуме и направили од њих праву пустош. И шуми на Повлену био је наметнут такав рат, а она није могла да се супростави, а и не зна се у којим су се све географским тачкама Повлена појавили “моторни секачи”, док се у Белим водама налазио читав један раднички батаљон.
Послови експлоатације шуме били су до извесне мере подељени. Једни су обарали, пресецали и цепали стаблама тестерама кладарама, клинима и маљевима, а други су износили дрво додавањем у ланцу преко врлетних страна и из потока или свлачењм на гранама и санкама. Неки радници су износили дрва на леђима, а други на коњима или воловским колима. Исечена дрва лагерована су крај реке Цетине (у крајњој тачки железничке пруге), где је било по 4000 кубика, и на месту Шево поље (Лагер) на Мравињцима. Један велики лагер дрвета био је и у засеоку Беле воде. Из Дијавице дневно је извлачено и до 200 кубика дрвета, а посебно су се одређивали људи за утовар дрвета у вагончиће и камионе на Лагеру који су за 15 минута могли да натоваре у камион до 6 кубика. Возовођа, његов помоћник, кочничари, рабаџије и возачи камиона превозили су исечена дрва, а радна екипа у Дијавици имала је оштраче тестера кладара, за оне који нису знали или нису имали с чим да оштре тестере, или раде шта друго, као на пример: чишћење пруге од снега, оправку пруге, копање канала и рад у кухињи. Поштар је пешке доносио пошту из Ваљева до Мравињаца, односно Дијавице (око 30 км), а призор је био фасцинантан јер су на све стране по шумама, зими гореле ватре како би се људи могли огрејати.
Дрво за грејање, за јамску грађу, за прагове за пругу и за дужице за бурад транспортовано је од крајње железничке станице са Лагера на Мравињцима до стоваришта код старе железничке станице у Ваљеву камионима (џемсовима и шевролетима) и воловским колима. Неке рабаџије, причају људи, такмичили су се са камионџијама па су успевали да на своја воловска кола натоваре дрва као и камионџије- Кад је пруга скинута, ко год је имао волове ангажован је да вуче дрва из Дијавице за Ваљево, али било је и других подвига мештана. Душан Борић је, кажу, пренео на леђима менгеле тешке 105 кг од шумске куће у Дијавици до Лагера на Мравињцима (2 км), а у току оваквих радова нико се никад није повредио нити разболео.
Неки људи на пословима експлоатације шуме у Дијавици радили су под принудом, док су други мање више били награђени, зависно од времена и ситуације у којој су радили. Заробљеници, Немци и Италијани, радили су под стражом и имали су радну норму, без икакве надокнаде за рад. После ослобођења земље од окупатора људи су одређивани у сечу и вучу под кулук, при
чему се знало колико од учинка мора да се уради за кулук, а колико за новчану награду. Касније, након завршетка рата, секачи и рабаџије уз коње и волове обавезно су били плаћени, а касније се плаћао и утовар, превоз и истовар дрвета. Педесетих година, уместо новца, шумски радници добијали су брашно, шећер, цигарете, цокуле, капуте УНРЕ или тачкице (бонове) за које је могла да се набави потребна роба у продавницама.
Сви ови догађаји били су на неки начин везани за шумску железницу на Повлену, која је саобраћала усамљеном, неповезаном пругом на надморској висини од 1000 метара. Железница је постављена 1941. године или 1944. године, а растављена око 1950. године и отерана ко зна где. Ни прича о повленској железници није утицала да сеча шума на Повлену стане.
