Translate

Tuesday, March 17, 2020

KЊИГА О ПОВЛЕНУ

ЛИВАДСКЕ БИЉКЕ НА МРАВИЊЦИМА

(одломци из текста)

Флора ваљевских планина није довољно истражена. Једно истраживање  биљних заједница Повлена, чије резултати нам нису доступни, извршила је  ботаничарка Загорка Павловић из Београда. Научно проучавање флоре ове планине односно појединачних биљака изгледа  да није извршено. Висораван Мравињци налазе се у подручју планине Повлен, 27 км јужно од Ваљева, на надморској висини од 978 м. Ово планинско поље  са истока ограничавају планинска узвишења Остреш и Маглеш (1002 м), са запада Мали Повлен (1346 м), са Севера Кукољ (999 м), са југозапада Говеђа глава (1148 м), са југа река Забава. Рељеф Повлена и Мравињаца је средње планински, геолошка подлога састављена је од палеозијских и мезозиских стена. Педолошки покривач чине неуједначена шумска смеђа земљишта, већином плитка, неповољна за развој пољопривреде, изузев неких повртарских култура. У погледу вегетације реон чине непрегледне шумске скупине и пашњаци. Око Мравињаца има преко 20 врста шумског дрвећа. Најчешће буква(Fagus ornus), смрча(Picea abies), црни бор(Pinus nigra), црни јасен(Fraxinus ornus), бели јасен( Fraxinus excelsior), црни граб(Carpinus orijentalis), јавор(Acer tataricum), бреза(Betula verrucosa) итд.
Хидролошки услови на Мравињцима су повољни. Многобројни извори чисте и хладне планинске воде "испод букових жила" омогућују живот људима, животињама и биљкама. Подручја у непосредној близини Мравињаца погодна су за лов, нарочито подцелина Маглеш-Јеље (срнећа дивљач, зрчија дивљач, пољске јаребице и орлови лешинари).  Утврђивање имена сваке биљке, сакупљене на Повлену и Мравињцима, вршио је др Никола Диклић, ботаничар, научни  саветник Природног музеја у Београду. Наше истраживање је било уже, ограничено само на ливадске биљке. Ван домашаја истраживања остале су бактерије, алге, гљиве, лишаји, маховине, папратњаче, шумске биљке, ратарске, повртарске и др.





У наведеном списку постоји 86 разних врста биљака. Од тог броја 51 биљка је лековита, 6 су и лековите и отровне, а 29 биљака нису лековите или се не зна да ли имају ово својство. Лековите су, у мањој или већој мери, следеће биљке : лазаркиња, копитњак, хајдучица, седмолист, вирак, петровац, бела рада, русомача, звончић, женетрга, павит, васиљак, мрква, напрстак, шумска млечика, млечика, раставић, суручица, добричица, броћика обична, ивањско цвеће, жива трава, кантарион, оман, удовица њивска, воловско око, барска нана, луцерка, вија, вранилова трава, гладиш, женска боквица, петопрсница, средња боквица, срчењак, сиљевина, љутић, штаваљ, шипурак, дињица, мишјакиња, осак, чистац, маслачак, подубица, мајкина душица, црвена детелина, коприва, дан и ноћ, змијина трава, дивљ и обична љубичица.
Лековите и отровне су: козлац, мразовац, кукута, росопас, жутиловка и кукурек.
Мразовац, који расте у јесен и ливаде прекрива лепим љубичастим цветом, стока не пасе. Зато што у јесен цвета без лишћа, а следећег пролећа са плодом, ову биљку су у средњем веку називали "син пре оца".
Кукута је више отровна него лековита. Цела биљка и плод непријатно заударају нарочито лети кад сунце угреје. Грчки филозоф Сократ био је 399. године пре Христа осуђен (на смрт) да попије отров од кукуте. Сигурно је да на Мравињцима има још непронађених врста биљака, неке нисмо успели да идентификујемо. То нас упућује на даља и систематичнија истраживања ливадских биљака овога краја. У истраживању ливадских биљака на висоравни Мравињци испод Повлена у току 1989. и 1990. године нађено је укупно 86 врста биљака. Разноврсне ливадске, а и друге биљке могу се сусрести на сваком кораку у ширем подручју планине Повлен. Али оно што је важније од истраживања јесте заштита овог биљног богатства и ове биљне апотеке под ведрим небом, јесте да људи не треба да сеју вештачке ливаде, нити да употребљавају пестициде и друге хемикалије при коришћењу земљишта јер би многе  лековите и хранљиве биљке могле нестати заувек.
                                                                                                                         
                                                                                                            др Томислав Р. Ђурић
                                                                                                              -научни сарадник

Monday, March 16, 2020

KЊИГА О ПОВЛЕНУ

Овом приликом желим да вам представим „Књигу о Повлену"
која није издата (са надом да ће једнога дана бити ). Ова књига се налази у породичној библиотеци Томе Ђурића и издата је свега у 5 примерака, који се налазе у  Народној библиотеци Србије у Београду, у Српском географском друштву, Историјском архиву у Ваљеву, и у Матичној библиотеци Љубомир Ненадовић у Ваљеву. Књига се састоји од сабраних радова из  11 зборника и четири књиге аутора(Томислава Р. Ђурића), у књизи се налази 12 радова објављених у часописима Колубара и Ваљевац и зборника Село. Књига садржи следеће текстове:

„Ливадске биљке на Мравињцима
„Железница на Повлену"
Гробља и споменици на Повлену"
„Саобраћај и везе на Повлену"
„Топоними повленског подручја"
„Како мештани Горњег Таора прогнозирају време"
„Нарицање у Горњем Таору"
„Људи и змије у Горњем Таору"
„Привиђања и предвиђања у Горњем Таору"
„Веровања људи у Горњем Таору"
„Ваљарице под Повленом"
„Крајпуташи у Горњем Таору"
„Брезовице и Горњи Таор- Гробља и споменици"
„Основна школа у Горњем Таору"
„Надимци и њихово порекло & Родослови породица у Горњем Таору"
„Колибе на Повлену"


  Железница на Повлену


(одломци из текста)


Мало људи зна да је некад  саобраћала шумска железница на планини Повлен, 30 км јужно од Ваљева. За време  Другог светског рата у пределима ове планине повремено су се кретале и борбу  водиле мање партизанске, четничке и немачке јединице. Биће интересантно да прикажемо  различита мишљења о томе када је, како и зашто грађена  ова саобраћајница, какав је био њен положај и изглед , које је пратеће објекте имала, ко су били учесници у изградњи и  коришћењу железнице и под којим условима су радили и живели на Повлену.

Шумска железница на Повлену изграђена је за потребе превоза дрвета из шума у Дијавици до Лагера (Шево поље-Мравињци) у току сече. Пре постављања пруге изграђен је пут, вероватно 1942. године. Пут је пројектовао инжењер Сендић, а трасирали га крајем рата немачки заробљеници. О томе ко је и када изградио пругу постоје различита мишљења. Према једном мишљењу пругу је изградило Шумско газдинство Ваљево према одлуциМилана Дудића, а према другом мишљењу Немци су изградили пругу за време рата у циљу лакше експлоатације шуме за своје потребе. Железничка пруга била је постављена трасом бившег и садашњег шумског пута који иде од Лагера преко Дијавице до реке Цетине ( 5км). Железница је била састављена од мале локомотиве у пару и неколико вагона. Локомотива "Будапест" имала је у предњем делу уграђен чистач снега, јер снежни наноси често су ометали њено кретање. Као погонско гориво за локомотиву коришћена је су сува букова дрва, по три кубика дневно.Вода за локомотиву је точена на рекама Цетини и Рекавици. На један вагон по причи мештана могло је да се натовари од 5 до 15 кубика дрва. Код "тунела" локомотива је клизала па су радници шине посипали пепелом. Кад се локомотива заледи или из било којих разлога откаже вагоне су вукли волови или коњи. За време мировања у свом депоу из локомотиве је истицало уље и загађивало је околину. Са извора испод депоа мештани су нерадо узимали воду за пиће јер је од уља попримила чудан укус.Први возовођа је био Живан Селаковић, а потом Бошко Курандић. Позади сваког вагона стајао је по један човек задужен за кочење вагона. Ако на низбрдици кочење не успе они искоче, а железница се преврне. Даца пастири често су остављала стоку и возила се овом малом железницом, али само до уласка у шуму. За потребе експлоатације шуме на Повлену коришћени су, уз железницу, новосаграђени и постојећи објекти на Лагеру депо и барака, Шумарска кућа у Дијавици, и барака на реци Цетини где су становали заробљени Италијани, а километар одатле су се налазиле земунице где су становали заробљени Немци. Пре рата, до 1938. године, крај реке Цетине је вађена је и топљена руда бакра, сребра и злата, а затим преношена у Ребељ на коњима. У Гининој кафани била је смештена кухиња у којој је припремана храна за шумске раднике. Храна у кухињи је била добра и дељена је два пута дневно. Заробљени немачки и италијански војници лутали су у слободно време по селу  тражећи храну. Давали су сатове за сланину и посребрене кашике за хлеб. Пошто је то било забрањено партизански стражари су их тукли ако их ухвате на делу. Једно време у овој кафани био је логор заробљених Немацакоје су партизани под стражом терали да секу дрва у Дијавици. Заробљеници су спавали на тавану куће, у штали, и у земуницама којих је било 10. Једна група од око 100 мушкараца, староси од 30 до 45 година мобилисана у Мионици и околини од стране партизанске команде, стигли су пешке на Мравињце. Њима је пред Хајдуковом кафаном у Тешњару речено да иду у Дијавицу да из шуме износе дрва за Сремски фронт. Од краја новемра 1944. до маја 1945. радили су у шумама у Дијавици. За експлоатацију шуме биле су ангажоване и друге групе људи, наши грађани кажњени од власти, добровољци, људи који су дошли да зараде, заробљени војници (Немци и Италијани у кажњеничком оделу). Ко год није могао да  измири нарез жита слат је у раднички батаљон на Повлен. Заробљени немачки и италијански  војници којих је било око 200 секли су дрва у Дијавици под стражом. Дрво за грејање, за јамску грађу, за прагове за пругу и за дужице за бурад превожено је од крајње железничке станице са Лагера ( Шево Поље) на Мравињцима до стоваришта код старе железничке станице у ваљеву камионима и воловским колима. Железница је по неким тврдњама постављена 1941.г. или 1944. г., а растављена највероватније 1948. или 1950. године натоварена је на камионе и превезена за Ваљево, нико не зна где. Са сеобом железнице, међутим, није престала и недомаћинска сеча шуме на Повлену.

                                                                                                            др Томислав Р. Ђурић
                                                                                                              -научни сарадник
                                            Мравињци, поглед са Кукоља на Лагер

Monday, September 2, 2019



   Због великог интересовања о пореклу и постојбини Ђурића, објављујем одломке из          књиге "Постојбина, порекло и родослови Ђурића у Азбуковици" др Томислава Р.  Ђурића.  Детаљније информације можете прочитати у већ поменутој књизи.

     РОДОСЛОВИ ЂУРИЋА


ПРОСТОРНИ РАСПОРЕД И ПОРЕКЛО ЂУРИЋА

 Ко су, шта су и где све живе Ђурићи-велика је загонетка, јер нису сви истог пореклаи особености иако исти назив носе. О некима од њих зна се више, о другима мање. Највећи допринос упознавању Ђурића дао је др Душан С.Ђурић, ендокринолог, примаријус, професор Медицинског факултета у Новом Саду. Према његовим истраживањима, које је саопштио у породичној хроници "Ђурићи у Заовинама" на планини Тари, наши преци су живели у близини Прилепа, негде испод планине  Караџице. Вероватно је  да су учествовали и у боју ма Марици 1371. и у боју на Косову 1389. године. После пропасти на Косову преживели учесници боја склонили су се у Албанију и тамо живели до 1440. године када је Скендер-бег дигао устанак против Турака, у којем су учествовали и Срби. Пошто је устанак пропао, учесници устанка-Срби пребегли су у Васојевиће, у Црну Гору, којом је владао Иван Црнојевић у споразуму са Турцима. Он је наредио да сви Срби промене презиме и да нико не сме да пуца на Турке. Огњеновићи су променили презиме у Караџиће, по планини Караџици, између реке Треске и Маркове реке, југозападно од Скопља, у близини Прилепа, са истоименим највишим врхом  (2473м) где су и живели.

ВАСОЈЕВИЋИ-ЛИЈЕВА РИЈЕКА


Према предању родослов Васојевића чине Вукан Немањић и његови ближи и даљи наследници. Од којих су настали Раевићи(Рајевићи), Поповићи, Ђукићи, Милошевићи, Караџићи, Чукићи, Вешовићи и др. Према једном предању Васо је дошао у Лијеву реку као косовски пребјег, вероватно из фочанског краја и ту се настанио и основао породицу. Према Јовану Цвијићу Васојевићи су једно од највећих срских племена, врло снажног порекла, настанили су се у село Лопатањ крај Лијеве Ријекекоја је постала матица племена, у источном делу Црне Горе, асимиловали старо српско племе Лужани и архаично становништво Лима које се бавило земљорадњом и себе називало "Србљаци". Лијева Ријека се налази у пределу планине Комови, између Колашина и Подгорице, припада општини Подгорица. Први писани документ о Васојевићима је од 29. октобра 1444. г. По нарадној традицији име су добили по родоначелику, по војводи Васу, косовском пребегу. По једном предању Васо је од рода Немањића, од краља Милутина, неки тврде од Вукана. Караџићи су живели у селу Лопате све док се нису одселили у Дробњаке. Село Лопате припада Лијевој Ријеци фрупи села које нагињу сливу Мораче. У селу Лопате налази се нови споменик Вуку Стефановићу Караџићу, који су подигли Караџићи са огранцима Петијевићима, Ђурићима и другим.Израду и постављање споменика организовао је Радован Караџић, бивши председник Републике Српске. Сигурно је да су Вукови преци пошли из села Лопате за Зету, а одатле у Петњицу. Према историјским изворима расељавање Васојевића, па и Караџића, који су у овом племену живели, отпочело је у време казнене турске експедиције 1609-1613.г. 


ДРОБЊАЦИ-ПЕТЊИЦА


У Дробњаке су се доселила три брата Митар, Ристан и Боро, који су живели пре 1770.г. Помиње се и Милитин и Томо(отац Вука Караџића), потомци Милутинови, Ристови и Томини били су у једнаком сродству, али се не зна у ком степену сродства су били. По А. Лубурићу(1930) Караџића има у Петњици 28 кућа, као дошљаци у Дробњаку морали су да приме племенску славу Ђурђевдан, а да оставе крсну славу Аранђеловдан. Ту и данас живе Караџићи досељени из Лијеве Ријеке преко Зете. Људи из тог краја дажу да је сасвим сигурно да Ђурићи потичу од Караџића. У Дробњаку су Караџићи као и други издржали многе турске намете и друге невоље, као и одмазде због побуна, али нису могли издржати гладну 1720. годину. Те 1720. г. сви Дробњаци одоше у Ужичку нахију, а један део 1736. г., тада је и Томин син, Јоксим Бандула(деда Вука Караџића) напустио Петњицу и настанио се у Србији у подножју Троношке планине. По Вуковом рачунању Јоксим се  доселио у Тршић код Лознице око 1739. године. Да не би било забуне приказаћемо лозу Караџића у чијем су саставу били и Ђурићи. Неки Ђуро у селу Петњица у Дробњаку имао је три сина Ристо, Боро и Митар. Ристо је имао Рудана, Рудан је имао синове Ристана, Мата и попа Ђуру. Поп Ђуро је имао Јована, Јован је имао Ђура(поп Ђуро Дробњак), Тривка и Костадина. Од попа Ђура су настали Ђурићи, од  Бора(Ђуриног) су Ристо, Томо, Јоксим БАндула, па Вуков отац Стеван(рођен у Тршићу).Према томе Костадин, поп Ђуро и Тривко су дошли у Заовине на Тару 1732. године кад је у Петњици завладала глад и куга. Од попа Ђура су Ђурићи, од Тривка су Тривковићи и од Костадина су Костићи. Млађи поп Ђуро био је на челу колоне Караџића који су се упутили пут Таре и Соколске нахије. Од Караџића су и Петијевићи у Крушевицама код Требиња, Дивљани под Јахорином код Сарајева, и ужички Ђурићи од којих је познат прота Милан Ђурић. Сви они имају урођени дар за гуслање. У народу се веровало да Караџићи своју децу задоје из гусала. 

ПЛАНИНА ТАРА-ЗАОВИНЕ


У турско време планина Тара је припадала Соколској нахији, по Соко граду, средњовековном утврђењу код Крупња. О Заовинама се пише први пут 1834.г. у "Србским новинама" када су Турци запалили цркву која и данас постоји у  Заовинама и помиње се отпор попа Ђорђија Ђурића, касније 1892.ф.  народ је поново подигао на старим емељима камену цркву, освештао је прота Милан Ђ. Ђурић у присуству Јована Ђурића пароха мокрогорског. У Мокрој Гори стари поп Ђока Ђурић, ученик Хаџи Мелентија рачанског, поповао је око 50 година. У селу Заовинама било је 76 кућа (1866.г.), а чак 138 кућа (1870.г.). По доласку на Тару новодосељени Караџићи (Ђурићи) су се намножили. Не зна се да ли су уопште користили презиме Караџић, сматра се да су у Србији користили само презиме Ђурић.  О попу Ђуру Дробњаку(Караџићу) Самоуку који је живео у Заовинама се мало знало, нема конкретних података, зна се да је потомак старијег попа Ђура. Цела породица је била ратоборна, хајдучка јер је желела да сачува српство. Душан Ђурић у књизи "Ђурићи у Заовинама" (1997.г., стр. 228) наводи да су " ТУрци Ђура , пошто их је често нападао, прогласили хајдуком". Звали су га "Костреш харамбаша", Вук је забележио песму "Костреш харамбаша" у којој се описује поход чете од Удбиње Зула, по налогу цара од Стамбола, на Тијану високу (Тијана тако су Турци звали планину Тару), да погуби Костреш харамбашу.

СЕОБЕ И СТАНИШТА

Од доласка у Заовине па до данас, а норичито после Другог светског рата, Ђурићи су се селили у разне крајеве Србије и бивше Југославије. Али нису сви Ђурићи пореклом из Заовина. Поменућемо нека подручја у којима они живе. У Рачи код Дрине, у Пилици постоје Ђурићи који су се доселили после 1834.  из Заовина, У Бајиној Башти, у подручју Косјерића има више села где живе Ђурићи, у Таору су "замрле" породице Ђурић које су славиле Светог Николу, постоји породица Милоја Ђурића у  Горњем Таору. У Дражиновићима, у Зерицама има Ђурића пореклом са Златибора славе Св. Јована, има их у Дружетићима, на Косама пореклом из Сјеништа славе Светог Николу. У Пожеги има више Ђурића. У Доњој Љубовиђи, Азбуковици има Ђурића који су се доселили из Заовина, као и у Љубовији и Узовници. У Ваљеву је био познат трговац Јовиша Ђурић (1823-1905) био је шести по богтству у Ваљеву, 1899. г. имовина ,у је јавнопродата за рачун поверилаца. Сада у Ваљеву има више фамилија Ђурића, као и у Мионици, ваљевској Петници, Бачевцима, селу Бобова, Дивцима Жабарима, Забрдици. У Шапцу постоји преко 85 кућа Ђурића. У Јасеници једна кућа Ђурића, Кадиној луци код Љига 4 куће, у Котешици 5 кућа, у Куницама близу ваљевске Поћуте 4 куће досељени из Зарожја, у Прњавору 12 кућа, једна кућа у Стрмову. У селу Тодорин До две куће Ђурића из Дробњака, у Толићу 3 куће досељени из Колашина због хајдучије, у Црниљеву две куће. Има их у Рађевини и Јадру досељени из Никшића, у Радаљу и Ступницама (славе Аранђеловдан), у селу Комирић има 13 кућа пореклом из Херцеговине и славе Св. Јована, такође их има у Врбовну, Вреоцима. Има их и на Мрковом пољу код Ужица, Ритопеку, Крагујевцу, Остружници, Реснику,у селу Зуце као и много породица Ђурић у Београду и Новом Саду. Има их и у околини Вршца, Срему, Бачкој, Посавини, Мачви...( више видети у књизи стр.90-94.)
  У Грчкој, на гробљу палих савезничких војника на Солунском фронту, На Зејтинлику у Солуну има 25 Ђурића ( Алекса, Андрија, Василије, Велимир, Властимир, Вукосав, Војислав, Јездимир, Јован, Марко, Милан, Михаило, Никола, Панта, Петроније, Радосав-редов, Радосав, Светислав, Сима, Сретен, Драгутин, Ђурађ, Милија и Сретен-редов)
 На Крфу, на острву Видо у маузолеју налази се 7 Ђурића(Бранко, Вучић од Тополе,Љубомир, Милорад-жандармеријски капетан, Милорад, Милош-редов Дринске дивизије, Заовине и Петар-ђак обвезник Ужице.
Душан С. ђурић сматра да су сви Ђурићи из Подриња, Ужичке Црне Горе, Ваљева и Мионице су пореклом из Заовина од попа Ђура дробњака, подоначелника ужичких Караџића и а су племеном прави Караџићи.

            


Saturday, February 3, 2018

ИСКРИЦЕ УМА

Насловна страна књиге
(Издавач Клуб даровите деце и омладине Србије, 1995 г,, 138 стр.)


Рукопис др Томислава Р. Ђурића припремљен за штампу, по много чему је необичан. Сам за себе привлачи пажњу, поготову захваљујући Уводу који објашњава да није реч о данас тако честим и популарним афоризмима. Показује да јаз имеђу одраслих и афимирсаних у области кратког, духовитог и луцидног изражавања, и оних који се тиме уопште не баве, нема. Односно, да наши млади нису способни само за бубање или мучни, али и помало "уштогљен", институционализован интелектуални рад, већ и за срећну комбинацију младалочког несташлука и дубоких увида у свет око себе и себе сама. "Незарезивање" света одраслих обећава стварање свог, новог и надајмо се бољег света, од овог у коме су се затекли...

-Из рецензије проф. др Радована Марјановића

УВОД

У оквиру испитивања интелектуалних способности школске омладине и обуке у методама стваралачког мишљења наишли смо на читаво богатство необичних, нових и духовитих одговора на питања и задатке. У испитивање и рад било је укључено 1072 ученика осмог разреда основних школа Колубарског округа, и гимназије и Вуше економске школе у Ваљеву у периоду од 1990. до 1995. године.
  
Испитивање  стваралачких способности вршили смо помоћу 10 низова задатака стваралаштва. У задацима "питалице" од испитаника је тражено да дају необичне и духовите одговоре на 16 питања. У задацима наслова слика ученици су имали задатак да за сваку од 14 слика и цртежа измисле што више духовитих наслова. У задацима алтернативне употребе ствари испитаници су имали задатак да пронађу различите , нове, необичајене употребе 10 познатих ствари. У задацима дефинисања проблема дат је низ слика и цртежа људи који очигледно имају и решавају неки проблем. Од испитаника је трежено да за сваку слику, или цртеж, одреде проблем. Одговори од осталих пет примењиваних низова задатака стваралаштва нису узети за за ову књигу. Примењивани низови нису имали карактеристике психолошких тестова...

1.децембар 1995.г., др Томислав Ђурић

-Одломак из Увода књиге "Искрице ума" 



Thursday, October 12, 2017


 КОЛИБЕ НА ПОВЛЕНУ


   ПРЕДГОВОР

Пре неколико година одлучио сам да истражујем колибе на Повлену, а отпочео стварно  тек 1995., уверен да обављам корисну дужност, јер покушавам да спречим пропадање једног облика живота и да га чувам у памћењу. Млади, рођени у селу,којима је  и планина дала део успомена, у животној, градској трци полако губе интересовање за своје порекло. О сточарењу и колибарству више не сањају нити помињу-томе послу и животу не желе да се врате. А нема ни најмлађих за то  да се роде. Па и одрасли и стари људи, немоћни да све стигну, све чешће остављају планину, повлаче се и нестају. Нема ко старе колибе да усправи, садашње да одржи, а нове да подигне.
    Књига која је пред нама садржи  све оно што сам нашао истражујући колибе на Повлену, а и нешто више-мало познату грађу везану за колибарство и сточарење на овој планини. У уводном делу дате су основе постојања ове привредно-аграрне  гране, информације за боље разумевање добијених резултата. Један део садржи опис физичко географских одлика подручја, као што су морфолошке карактеристике, геолошки састав и педолошке одлике, затим клима и воде-реке и речице, извори, флора и фауна. Укратко су описана села у окружењу Повлена која креоз колибарство користе, или су користила његово богаство. резултати истражиања флоре, биљног света, иако недовољно испитаног, скоро сви су саопштени у уводном делу књиге, да би, као обједињени, били сачувани. У номенклатури флоре понегде су остали исти латински називи, јер смо на основу добијене грађе закључили да се не ради о истој биљци. У биљке са различитим латинским називима, јер је тако дато у литератури различитог порекла.
    Други део увода садржи аграрно-географске одлике подручја и путну мрежу. Овде је описана потреба за планином, развој сточарства. Колибарство и сточарење у прошлости описани уз коришћење дела истражива Ј. Цвијића саопштених у књизи "Антропогеографски списи", да би се схватило порекло  појмова и сличности и разлике између колибарења и градње колиба у Црној Гори и на Повлену.
  У овом истраживању, чији резултати су саопштени у књизи, пописивали смо колибе на Повлену, описивали њихову локацију, изглед, димензије, врата и прозоре, материјал од којег су грађене, број и унутрашњи распоред просторија, њихову унутрашњу опрему, помоћне зграде уз колибу и живот и обичаје колибара...

24. марта 1999. године                               др Томислав Ђурић,                                                                    научни сарадник




"Колибе на Повлену" 
издавач Вујић Ваљево
 1999, г., 167 стр.





Sunday, January 10, 2016

ЛЕКСИКОН ПИСАЦА ВАЉЕВСКОГ КРАЈА

Беше то давне 2004. године, неког могуће кишовитог, али ипак за мене лепог октобра. Ишла сам у основну школу, сећам се, онако кроз маглу (пошто су године донеле и благ заборав) да је тај дан био посебан за моју породицу, имала сам онај свечан осећај, била сам лепо обучена, и сећам се да ми је мајка рекла пре поласка у школу да питам учитељицу да изађем раније са часова и да дођем у Свечану салу Ваљевске гимназије. У школи сам била нестрпљива, часови су пролазили споро,  међу последњим часовима био је час музичког, са ког сам изашла и запутила се ка гимназији. Тада сам била дете и нисам била свесна тог догађаја, само сам се осећала посебно и била сам поносна на свог деду Тому Ђурића који је баш то вече, у Свечаној сали Ваљевске гимназије, у 19 часова, имао промоцију своје књиге Лексикон писаца ваљевског краја. На промоцији су били и гости који су причали о књизи (тада за мене су то била имена као и свака друга, али сада знам да су то велика имена) Матија Бећковић, Велибор Берко Савић,  Борјанка Трајковић и глумци Љубивоје Бубе Марковић и Миливоје Миливојевић и наравно пријатељи, сарадници и породица. Касније кад сам одрасла, као апсолвент књижевности, схватила сам вредност  и значај ове књиге,  сада после једанаест година од промоције, овим путем желим да обновим сећање на Тому  и на Лексикон писаца ваљевског краја.
Ова књига треба да буде својеврстан омаж и сећање на све писце ваљевског краја од давних времена па све до ХХI  века. Поменућу нека имена писаца која се налазе у лексикону, као што су: Милован Ђ. Глишић, Милован Мића Данојлић, Милутин Лујо Данојлић, Драгојло Дудић, Матија Бећковић, Александар Лома, Миодраг Лома, Живојин Мишић, Прота Матеја Ненадовић, Љубомир Ненадовић, Бранислав Петронијевић, Десанка Максимовић, Жикица Јовановић Шпанац, Јаша Продановић, Хаџи Рувим и многи други. Као нека врста другог дела или боље речено допуне Милован Лујо Данојлић четири године касније издаје Антологију песника ваљевског краја Цветне душе (2008), где даје преглед песника ваљевског краја са неколико песама сваког аутора као на пример, поред већ  неких горе поменутих песника, налазе се Давид Пијаде, Сима Пандуровић, Петар Пајић, Андреј Јелић Мариоков, Јулија Раденковић, Жаклина Жана Ђурић, Марка Томић и многи други. Мислим да су ове књиге веома важне за књижевност, историју и уметност уопште, и пре свега (под)сећају нас на наше помало заборављене писце и песнике, надам се да ће још бити оваквих лексикона и антологија у част и славу српске књижевности.
                                         
                                            - Дајана Ђурић -
      

ЛЕКСИКОН ПИСАЦА ВАЉЕВСКОГ КРАЈА
Др Томислав Р. Ђурић
Бранка Јовић
(издавач КУД Ђердан, Ваљево, 2004., 478 стр.)

ЦВЕТНЕ ДУШЕ АНТОЛОГИЈА ПЕСНИКА
ВАЉЕВСКОГ КРАЈА
Милутин Лујо Данојлић
(издавач Матична библиотека Љубомир Ненадовић Ваљево, Удружење српских издавача Београд, 2009., Ваљево, 335 стр.)

Tuesday, January 5, 2016

ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ ОБЛАЦИ У ВОДИ

Збирка поезије

ОБЛАЦИ У ВОДИ"
(Библиотека ПОСЕБНА ИЗДАЊА, издавач Књижевна омладина Ваљево, 1991. г.)

ИЗБОР ИЗ ЗБИРКЕ:

НЕИЗЛЕЧЕНИ

Прокрварила ми
Рана у мозгу

Нигде лек-воде
Да је умијем

Ниоткуд прићи
Да је превијем

Нико још не зна
Откад болујем

СТАНОВНИК НОЋИ

Идем кроз топло вече света
У несвести ко сенка по дну ноћи
Без часа смираја и нема повратка

Копним полако у овом миру сам

Од страшног хука што се разлива
Склоним се у своју собу
Иза оловних зидова

И дуго у ноћи отворене стоје
Моје очи

ПУТ

Реци ми како
Да заобиђем
Тело твоје

И без додира
Пољубим душу

НЕКО НЕБО ЗАТВОРИ

Видех те као сунце
Тамо далеко

Кад снежно цвеће
Високо небо просипа

Гледах
Како одлазиш

А бело време
Лик ти засипа

Усахнуше извори
Неко небо затвори

Осташе у мени
Тамни празни светови

СКРИВЕНО ЛИЦЕ

Присутан испред себе гледам
У дрвећу тражим лик свој
А поток носи неко лице
Кроз прстенове јутарње магле

У бунару иза мог чела
Мој лик прекрива Месец
Земљином косом као рукама
Нечијим

Лик свој не нађох у стаблима
И ни  у чему и никад

НЕПОЗНАТА

Нит ме ко чује
Нит ме ко види
Док ходам сам
Испред одјека
Лаганих својих корака

Сусретну ме
Али не питају
Шта тражим

И ти пролазиш
Занемела

Има ли мог лика
У теби
Има ли твог лика
У мени

РИТАМ НОЋИ

У мору ноћи
Љуљање звезда

На стубу игра
Дојке и ветра

Птице се љуте
За померена гнезда

Пијано - нема
Путују дрвета

Песме сабране у збирку Облаци у води су гласни изговорене мисли о ћутању и страху. Човек сам, уплетен у неисказаност и недореченост себе, природа која као и увек достојанствено одћути, воде читаоца у свет песниковог тихог бола. Ако он сам каже...„Некад сам био потпуно миран  и цео"..., онда његову раздвојеност од себе самога треба схватити, пронаћи, тумачити и прихватити као нешто  сопствено. Само тако може се ухватити нит која води из поезије у простор, у бескрај. Јер, од искона је (вероватно) тако: не бити у зидовима, не признавати ограде, бити слободан. У томе је суштина- слободно волети цвеће, потоке, птице, живети њихов живот као свој. Песникова кућа је тамо „...где је цвеће кратке среће...", па тако мукло одјекне ова истина о животу.

Уз препоруку да свако.може у овим песмсма тражити и пронаћи мир и тишину, које и јесу срж ове збирке, желим да нагласим да песма „Ритам ноћи" по естетици исказаног престиже остале и достиже домет врхунског лирског записа...

Из рецензије Јулије Раденковић