Translate

Monday, September 2, 2019



   Због великог интересовања о пореклу и постојбини Ђурића, објављујем одломке из          књиге "Постојбина, порекло и родослови Ђурића у Азбуковици" др Томислава Р.  Ђурића.  Детаљније информације можете прочитати у већ поменутој књизи.

     РОДОСЛОВИ ЂУРИЋА


ПРОСТОРНИ РАСПОРЕД И ПОРЕКЛО ЂУРИЋА

 Ко су, шта су и где све живе Ђурићи-велика је загонетка, јер нису сви истог пореклаи особености иако исти назив носе. О некима од њих зна се више, о другима мање. Највећи допринос упознавању Ђурића дао је др Душан С.Ђурић, ендокринолог, примаријус, професор Медицинског факултета у Новом Саду. Према његовим истраживањима, које је саопштио у породичној хроници "Ђурићи у Заовинама" на планини Тари, наши преци су живели у близини Прилепа, негде испод планине  Караџице. Вероватно је  да су учествовали и у боју ма Марици 1371. и у боју на Косову 1389. године. После пропасти на Косову преживели учесници боја склонили су се у Албанију и тамо живели до 1440. године када је Скендер-бег дигао устанак против Турака, у којем су учествовали и Срби. Пошто је устанак пропао, учесници устанка-Срби пребегли су у Васојевиће, у Црну Гору, којом је владао Иван Црнојевић у споразуму са Турцима. Он је наредио да сви Срби промене презиме и да нико не сме да пуца на Турке. Огњеновићи су променили презиме у Караџиће, по планини Караџици, између реке Треске и Маркове реке, југозападно од Скопља, у близини Прилепа, са истоименим највишим врхом  (2473м) где су и живели.

ВАСОЈЕВИЋИ-ЛИЈЕВА РИЈЕКА


Према предању родослов Васојевића чине Вукан Немањић и његови ближи и даљи наследници. Од којих су настали Раевићи(Рајевићи), Поповићи, Ђукићи, Милошевићи, Караџићи, Чукићи, Вешовићи и др. Према једном предању Васо је дошао у Лијеву реку као косовски пребјег, вероватно из фочанског краја и ту се настанио и основао породицу. Према Јовану Цвијићу Васојевићи су једно од највећих срских племена, врло снажног порекла, настанили су се у село Лопатањ крај Лијеве Ријекекоја је постала матица племена, у источном делу Црне Горе, асимиловали старо српско племе Лужани и архаично становништво Лима које се бавило земљорадњом и себе називало "Србљаци". Лијева Ријека се налази у пределу планине Комови, између Колашина и Подгорице, припада општини Подгорица. Први писани документ о Васојевићима је од 29. октобра 1444. г. По нарадној традицији име су добили по родоначелику, по војводи Васу, косовском пребегу. По једном предању Васо је од рода Немањића, од краља Милутина, неки тврде од Вукана. Караџићи су живели у селу Лопате све док се нису одселили у Дробњаке. Село Лопате припада Лијевој Ријеци фрупи села које нагињу сливу Мораче. У селу Лопате налази се нови споменик Вуку Стефановићу Караџићу, који су подигли Караџићи са огранцима Петијевићима, Ђурићима и другим.Израду и постављање споменика организовао је Радован Караџић, бивши председник Републике Српске. Сигурно је да су Вукови преци пошли из села Лопате за Зету, а одатле у Петњицу. Према историјским изворима расељавање Васојевића, па и Караџића, који су у овом племену живели, отпочело је у време казнене турске експедиције 1609-1613.г. 


ДРОБЊАЦИ-ПЕТЊИЦА


У Дробњаке су се доселила три брата Митар, Ристан и Боро, који су живели пре 1770.г. Помиње се и Милитин и Томо(отац Вука Караџића), потомци Милутинови, Ристови и Томини били су у једнаком сродству, али се не зна у ком степену сродства су били. По А. Лубурићу(1930) Караџића има у Петњици 28 кућа, као дошљаци у Дробњаку морали су да приме племенску славу Ђурђевдан, а да оставе крсну славу Аранђеловдан. Ту и данас живе Караџићи досељени из Лијеве Ријеке преко Зете. Људи из тог краја дажу да је сасвим сигурно да Ђурићи потичу од Караџића. У Дробњаку су Караџићи као и други издржали многе турске намете и друге невоље, као и одмазде због побуна, али нису могли издржати гладну 1720. годину. Те 1720. г. сви Дробњаци одоше у Ужичку нахију, а један део 1736. г., тада је и Томин син, Јоксим Бандула(деда Вука Караџића) напустио Петњицу и настанио се у Србији у подножју Троношке планине. По Вуковом рачунању Јоксим се  доселио у Тршић код Лознице око 1739. године. Да не би било забуне приказаћемо лозу Караџића у чијем су саставу били и Ђурићи. Неки Ђуро у селу Петњица у Дробњаку имао је три сина Ристо, Боро и Митар. Ристо је имао Рудана, Рудан је имао синове Ристана, Мата и попа Ђуру. Поп Ђуро је имао Јована, Јован је имао Ђура(поп Ђуро Дробњак), Тривка и Костадина. Од попа Ђура су настали Ђурићи, од  Бора(Ђуриног) су Ристо, Томо, Јоксим БАндула, па Вуков отац Стеван(рођен у Тршићу).Према томе Костадин, поп Ђуро и Тривко су дошли у Заовине на Тару 1732. године кад је у Петњици завладала глад и куга. Од попа Ђура су Ђурићи, од Тривка су Тривковићи и од Костадина су Костићи. Млађи поп Ђуро био је на челу колоне Караџића који су се упутили пут Таре и Соколске нахије. Од Караџића су и Петијевићи у Крушевицама код Требиња, Дивљани под Јахорином код Сарајева, и ужички Ђурићи од којих је познат прота Милан Ђурић. Сви они имају урођени дар за гуслање. У народу се веровало да Караџићи своју децу задоје из гусала. 

ПЛАНИНА ТАРА-ЗАОВИНЕ


У турско време планина Тара је припадала Соколској нахији, по Соко граду, средњовековном утврђењу код Крупња. О Заовинама се пише први пут 1834.г. у "Србским новинама" када су Турци запалили цркву која и данас постоји у  Заовинама и помиње се отпор попа Ђорђија Ђурића, касније 1892.ф.  народ је поново подигао на старим емељима камену цркву, освештао је прота Милан Ђ. Ђурић у присуству Јована Ђурића пароха мокрогорског. У Мокрој Гори стари поп Ђока Ђурић, ученик Хаџи Мелентија рачанског, поповао је око 50 година. У селу Заовинама било је 76 кућа (1866.г.), а чак 138 кућа (1870.г.). По доласку на Тару новодосељени Караџићи (Ђурићи) су се намножили. Не зна се да ли су уопште користили презиме Караџић, сматра се да су у Србији користили само презиме Ђурић.  О попу Ђуру Дробњаку(Караџићу) Самоуку који је живео у Заовинама се мало знало, нема конкретних података, зна се да је потомак старијег попа Ђура. Цела породица је била ратоборна, хајдучка јер је желела да сачува српство. Душан Ђурић у књизи "Ђурићи у Заовинама" (1997.г., стр. 228) наводи да су " ТУрци Ђура , пошто их је често нападао, прогласили хајдуком". Звали су га "Костреш харамбаша", Вук је забележио песму "Костреш харамбаша" у којој се описује поход чете од Удбиње Зула, по налогу цара од Стамбола, на Тијану високу (Тијана тако су Турци звали планину Тару), да погуби Костреш харамбашу.

СЕОБЕ И СТАНИШТА

Од доласка у Заовине па до данас, а норичито после Другог светског рата, Ђурићи су се селили у разне крајеве Србије и бивше Југославије. Али нису сви Ђурићи пореклом из Заовина. Поменућемо нека подручја у којима они живе. У Рачи код Дрине, у Пилици постоје Ђурићи који су се доселили после 1834.  из Заовина, У Бајиној Башти, у подручју Косјерића има више села где живе Ђурићи, у Таору су "замрле" породице Ђурић које су славиле Светог Николу, постоји породица Милоја Ђурића у  Горњем Таору. У Дражиновићима, у Зерицама има Ђурића пореклом са Златибора славе Св. Јована, има их у Дружетићима, на Косама пореклом из Сјеништа славе Светог Николу. У Пожеги има више Ђурића. У Доњој Љубовиђи, Азбуковици има Ђурића који су се доселили из Заовина, као и у Љубовији и Узовници. У Ваљеву је био познат трговац Јовиша Ђурић (1823-1905) био је шести по богтству у Ваљеву, 1899. г. имовина ,у је јавнопродата за рачун поверилаца. Сада у Ваљеву има више фамилија Ђурића, као и у Мионици, ваљевској Петници, Бачевцима, селу Бобова, Дивцима Жабарима, Забрдици. У Шапцу постоји преко 85 кућа Ђурића. У Јасеници једна кућа Ђурића, Кадиној луци код Љига 4 куће, у Котешици 5 кућа, у Куницама близу ваљевске Поћуте 4 куће досељени из Зарожја, у Прњавору 12 кућа, једна кућа у Стрмову. У селу Тодорин До две куће Ђурића из Дробњака, у Толићу 3 куће досељени из Колашина због хајдучије, у Црниљеву две куће. Има их у Рађевини и Јадру досељени из Никшића, у Радаљу и Ступницама (славе Аранђеловдан), у селу Комирић има 13 кућа пореклом из Херцеговине и славе Св. Јована, такође их има у Врбовну, Вреоцима. Има их и на Мрковом пољу код Ужица, Ритопеку, Крагујевцу, Остружници, Реснику,у селу Зуце као и много породица Ђурић у Београду и Новом Саду. Има их и у околини Вршца, Срему, Бачкој, Посавини, Мачви...( више видети у књизи стр.90-94.)
  У Грчкој, на гробљу палих савезничких војника на Солунском фронту, На Зејтинлику у Солуну има 25 Ђурића ( Алекса, Андрија, Василије, Велимир, Властимир, Вукосав, Војислав, Јездимир, Јован, Марко, Милан, Михаило, Никола, Панта, Петроније, Радосав-редов, Радосав, Светислав, Сима, Сретен, Драгутин, Ђурађ, Милија и Сретен-редов)
 На Крфу, на острву Видо у маузолеју налази се 7 Ђурића(Бранко, Вучић од Тополе,Љубомир, Милорад-жандармеријски капетан, Милорад, Милош-редов Дринске дивизије, Заовине и Петар-ђак обвезник Ужице.
Душан С. ђурић сматра да су сви Ђурићи из Подриња, Ужичке Црне Горе, Ваљева и Мионице су пореклом из Заовина од попа Ђура дробњака, подоначелника ужичких Караџића и а су племеном прави Караџићи.

            


Saturday, February 3, 2018

ИСКРИЦЕ УМА

Насловна страна књиге
(Издавач Клуб даровите деце и омладине Србије, 1995 г,, 138 стр.)


Рукопис др Томислава Р. Ђурића припремљен за штампу, по много чему је необичан. Сам за себе привлачи пажњу, поготову захваљујући Уводу који објашњава да није реч о данас тако честим и популарним афоризмима. Показује да јаз имеђу одраслих и афимирсаних у области кратког, духовитог и луцидног изражавања, и оних који се тиме уопште не баве, нема. Односно, да наши млади нису способни само за бубање или мучни, али и помало "уштогљен", институционализован интелектуални рад, већ и за срећну комбинацију младалочког несташлука и дубоких увида у свет око себе и себе сама. "Незарезивање" света одраслих обећава стварање свог, новог и надајмо се бољег света, од овог у коме су се затекли...

-Из рецензије проф. др Радована Марјановића

УВОД

У оквиру испитивања интелектуалних способности школске омладине и обуке у методама стваралачког мишљења наишли смо на читаво богатство необичних, нових и духовитих одговора на питања и задатке. У испитивање и рад било је укључено 1072 ученика осмог разреда основних школа Колубарског округа, и гимназије и Вуше економске школе у Ваљеву у периоду од 1990. до 1995. године.
  
Испитивање  стваралачких способности вршили смо помоћу 10 низова задатака стваралаштва. У задацима "питалице" од испитаника је тражено да дају необичне и духовите одговоре на 16 питања. У задацима наслова слика ученици су имали задатак да за сваку од 14 слика и цртежа измисле што више духовитих наслова. У задацима алтернативне употребе ствари испитаници су имали задатак да пронађу различите , нове, необичајене употребе 10 познатих ствари. У задацима дефинисања проблема дат је низ слика и цртежа људи који очигледно имају и решавају неки проблем. Од испитаника је трежено да за сваку слику, или цртеж, одреде проблем. Одговори од осталих пет примењиваних низова задатака стваралаштва нису узети за за ову књигу. Примењивани низови нису имали карактеристике психолошких тестова...

1.децембар 1995.г., др Томислав Ђурић

-Одломак из Увода књиге "Искрице ума" 



Thursday, October 12, 2017


 КОЛИБЕ НА ПОВЛЕНУ


   ПРЕДГОВОР

Пре неколико година одлучио сам да истражујем колибе на Повлену, а отпочео стварно  тек 1995., уверен да обављам корисну дужност, јер покушавам да спречим пропадање једног облика живота и да га чувам у памћењу. Млади, рођени у селу,којима је  и планина дала део успомена, у животној, градској трци полако губе интересовање за своје порекло. О сточарењу и колибарству више не сањају нити помињу-томе послу и животу не желе да се врате. А нема ни најмлађих за то  да се роде. Па и одрасли и стари људи, немоћни да све стигну, све чешће остављају планину, повлаче се и нестају. Нема ко старе колибе да усправи, садашње да одржи, а нове да подигне.
    Књига која је пред нама садржи  све оно што сам нашао истражујући колибе на Повлену, а и нешто више-мало познату грађу везану за колибарство и сточарење на овој планини. У уводном делу дате су основе постојања ове привредно-аграрне  гране, информације за боље разумевање добијених резултата. Један део садржи опис физичко географских одлика подручја, као што су морфолошке карактеристике, геолошки састав и педолошке одлике, затим клима и воде-реке и речице, извори, флора и фауна. Укратко су описана села у окружењу Повлена која креоз колибарство користе, или су користила његово богаство. резултати истражиања флоре, биљног света, иако недовољно испитаног, скоро сви су саопштени у уводном делу књиге, да би, као обједињени, били сачувани. У номенклатури флоре понегде су остали исти латински називи, јер смо на основу добијене грађе закључили да се не ради о истој биљци. У биљке са различитим латинским називима, јер је тако дато у литератури различитог порекла.
    Други део увода садржи аграрно-географске одлике подручја и путну мрежу. Овде је описана потреба за планином, развој сточарства. Колибарство и сточарење у прошлости описани уз коришћење дела истражива Ј. Цвијића саопштених у књизи "Антропогеографски списи", да би се схватило порекло  појмова и сличности и разлике између колибарења и градње колиба у Црној Гори и на Повлену.
  У овом истраживању, чији резултати су саопштени у књизи, пописивали смо колибе на Повлену, описивали њихову локацију, изглед, димензије, врата и прозоре, материјал од којег су грађене, број и унутрашњи распоред просторија, њихову унутрашњу опрему, помоћне зграде уз колибу и живот и обичаје колибара...

24. марта 1999. године                               др Томислав Ђурић,                                                                    научни сарадник




"Колибе на Повлену" 
издавач Вујић Ваљево
 1999, г., 167 стр.





Sunday, January 10, 2016

ЛЕКСИКОН ПИСАЦА ВАЉЕВСКОГ КРАЈА

Беше то давне 2004. године, неког могуће кишовитог, али ипак за мене лепог октобра. Ишла сам у основну школу, сећам се, онако кроз маглу (пошто су године донеле и благ заборав) да је тај дан био посебан за моју породицу, имала сам онај свечан осећај, била сам лепо обучена, и сећам се да ми је мајка рекла пре поласка у школу да питам учитељицу да изађем раније са часова и да дођем у Свечану салу Ваљевске гимназије. У школи сам била нестрпљива, часови су пролазили споро,  међу последњим часовима био је час музичког, са ког сам изашла и запутила се ка гимназији. Тада сам била дете и нисам била свесна тог догађаја, само сам се осећала посебно и била сам поносна на свог деду Тому Ђурића који је баш то вече, у Свечаној сали Ваљевске гимназије, у 19 часова, имао промоцију своје књиге Лексикон писаца ваљевског краја. На промоцији су били и гости који су причали о књизи (тада за мене су то била имена као и свака друга, али сада знам да су то велика имена) Матија Бећковић, Велибор Берко Савић,  Борјанка Трајковић и глумци Љубивоје Бубе Марковић и Миливоје Миливојевић и наравно пријатељи, сарадници и породица. Касније кад сам одрасла, као апсолвент књижевности, схватила сам вредност  и значај ове књиге,  сада после једанаест година од промоције, овим путем желим да обновим сећање на Тому  и на Лексикон писаца ваљевског краја.
Ова књига треба да буде својеврстан омаж и сећање на све писце ваљевског краја од давних времена па све до ХХI  века. Поменућу нека имена писаца која се налазе у лексикону, као што су: Милован Ђ. Глишић, Милован Мића Данојлић, Милутин Лујо Данојлић, Драгојло Дудић, Матија Бећковић, Александар Лома, Миодраг Лома, Живојин Мишић, Прота Матеја Ненадовић, Љубомир Ненадовић, Бранислав Петронијевић, Десанка Максимовић, Жикица Јовановић Шпанац, Јаша Продановић, Хаџи Рувим и многи други. Као нека врста другог дела или боље речено допуне Милован Лујо Данојлић четири године касније издаје Антологију песника ваљевског краја Цветне душе (2008), где даје преглед песника ваљевског краја са неколико песама сваког аутора као на пример, поред већ  неких горе поменутих песника, налазе се Давид Пијаде, Сима Пандуровић, Петар Пајић, Андреј Јелић Мариоков, Јулија Раденковић, Жаклина Жана Ђурић, Марка Томић и многи други. Мислим да су ове књиге веома важне за књижевност, историју и уметност уопште, и пре свега (под)сећају нас на наше помало заборављене писце и песнике, надам се да ће још бити оваквих лексикона и антологија у част и славу српске књижевности.
                                         
                                            - Дајана Ђурић -
      

ЛЕКСИКОН ПИСАЦА ВАЉЕВСКОГ КРАЈА
Др Томислав Р. Ђурић
Бранка Јовић
(издавач КУД Ђердан, Ваљево, 2004., 478 стр.)

ЦВЕТНЕ ДУШЕ АНТОЛОГИЈА ПЕСНИКА
ВАЉЕВСКОГ КРАЈА
Милутин Лујо Данојлић
(издавач Матична библиотека Љубомир Ненадовић Ваљево, Удружење српских издавача Београд, 2009., Ваљево, 335 стр.)

Tuesday, January 5, 2016

ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ ОБЛАЦИ У ВОДИ

Збирка поезије

ОБЛАЦИ У ВОДИ"
(Библиотека ПОСЕБНА ИЗДАЊА, издавач Књижевна омладина Ваљево, 1991. г.)

ИЗБОР ИЗ ЗБИРКЕ:

НЕИЗЛЕЧЕНИ

Прокрварила ми
Рана у мозгу

Нигде лек-воде
Да је умијем

Ниоткуд прићи
Да је превијем

Нико још не зна
Откад болујем

СТАНОВНИК НОЋИ

Идем кроз топло вече света
У несвести ко сенка по дну ноћи
Без часа смираја и нема повратка

Копним полако у овом миру сам

Од страшног хука што се разлива
Склоним се у своју собу
Иза оловних зидова

И дуго у ноћи отворене стоје
Моје очи

ПУТ

Реци ми како
Да заобиђем
Тело твоје

И без додира
Пољубим душу

НЕКО НЕБО ЗАТВОРИ

Видех те као сунце
Тамо далеко

Кад снежно цвеће
Високо небо просипа

Гледах
Како одлазиш

А бело време
Лик ти засипа

Усахнуше извори
Неко небо затвори

Осташе у мени
Тамни празни светови

СКРИВЕНО ЛИЦЕ

Присутан испред себе гледам
У дрвећу тражим лик свој
А поток носи неко лице
Кроз прстенове јутарње магле

У бунару иза мог чела
Мој лик прекрива Месец
Земљином косом као рукама
Нечијим

Лик свој не нађох у стаблима
И ни  у чему и никад

НЕПОЗНАТА

Нит ме ко чује
Нит ме ко види
Док ходам сам
Испред одјека
Лаганих својих корака

Сусретну ме
Али не питају
Шта тражим

И ти пролазиш
Занемела

Има ли мог лика
У теби
Има ли твог лика
У мени

РИТАМ НОЋИ

У мору ноћи
Љуљање звезда

На стубу игра
Дојке и ветра

Птице се љуте
За померена гнезда

Пијано - нема
Путују дрвета

Песме сабране у збирку Облаци у води су гласни изговорене мисли о ћутању и страху. Човек сам, уплетен у неисказаност и недореченост себе, природа која као и увек достојанствено одћути, воде читаоца у свет песниковог тихог бола. Ако он сам каже...„Некад сам био потпуно миран  и цео"..., онда његову раздвојеност од себе самога треба схватити, пронаћи, тумачити и прихватити као нешто  сопствено. Само тако може се ухватити нит која води из поезије у простор, у бескрај. Јер, од искона је (вероватно) тако: не бити у зидовима, не признавати ограде, бити слободан. У томе је суштина- слободно волети цвеће, потоке, птице, живети њихов живот као свој. Песникова кућа је тамо „...где је цвеће кратке среће...", па тако мукло одјекне ова истина о животу.

Уз препоруку да свако.може у овим песмсма тражити и пронаћи мир и тишину, које и јесу срж ове збирке, желим да нагласим да песма „Ритам ноћи" по естетици исказаног престиже остале и достиже домет врхунског лирског записа...

Из рецензије Јулије Раденковић

Thursday, October 15, 2015

ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ ПОЛЕГЛО ВОЋЕ

Збирка песама

  „ ПОЛЕГЛО ВОЋЕ "
(Књижевна омладина Ваљево, посебна издања 1990.г. )

"СНАГА,  ШТО ЛИСТ КРОЗ ЗЕЛЕН ФИТИЉ ТЕРА"

Четири дуге године,  аутор ових стихова и ја ишли смо у Другу београдску гимназију,  негде средином педесетих.  Он је становао код брата, на краjу нове Карабурме, ајакод ујака у Шајкачкој улици. Трамвај „деветка" довозио је Тому Ђурића сваког дана до моје улице одакле смо заједно ишли до школе. Тако је почињао дан, а после школе, знало се: носили смо ципеле које је израђивао Ђурићев брат обућар, једном трговцу у Васиној улици, сећам се имена Илија Била. И тако сваког јутра, од трамваја до учионице, а онда у радњу Илије Биле, водили смо исте приче: хоће ли нам, најзад, тог дана, неко објавити песме. И чим би Илија Била завршио пријем ципела и дао цедуљу са новим наруџбинама, само се ветар могао тркати са нама до читаонице у улици Моше Пијаде која је примала све могуће дневне и недељне новине и часописе. Ђурић листа једне, ја друге, у зн се шта тражимо: имена нових нада наше поезије, нашох Рембоа, за које је просто немогуће да нису раније откривени: Томислав Ђурић и Гордан Михић. Али, никад ништа. Сам би нам наш школски лист „Искра" поклонио коју страницу. Међутим, све нас то није, тих давних дана, обесхрабривало: после читаонице, знало се - Теразије 27, редакција „Дела" или одмах поред читаонице, чувени „Савременик". Нсмо увек куцали на врата: било је довољно стати и сачекати да се појаве Давичо, Попа, Мића Данојлић, Стева Раичковић: требало је само видети их, проћи крај њих, и енергија се обнављала! Који снег, која кишетина, која жега или кошава: зар би их могли уопште примећивати чекајући пред тим митским зградама?

      Све, и данас, тридесет пет година касније, још увек постоји: и редакције „Дела" и „Савременика", и наша школа, исто на другој адреси, и радња Илије Биле у Васиној, само нема моје поезије, ни на којој адреси, ни у мом срцу, јер нисам био песник. Али, зато је ту, иста као давно некад, снена и чиста, чудесно заштићена од времена, књига песама Томе Ђурића, кога нисам ни видео ни чуо, од онда, и од кога ми је изненада овог пролећа, из Ваљева стигла поштом, још нештампана.

    Лист по лист, и даље није требало листати: није требало читати, јер сам сваку памтио, од оних давнох школских дана. Своје сам заборавио, његове нисам.

    Јер он јесте био, и остао, песник.

    Онај, на кога се односе речи Дилена Томаса: „Ја сам снага што лист кроз зелен фитиљ тера..."

У Београду, 25.5.1990.    ГОРДАН МИХИЋ

ИЗБОР ИЗ ЗБИРКЕ:


ЗЕМЉА И ЉУДИ

Ми што ходамо
По површини
Вечни смо
Све нам се чини

Много касније
Нас нигде нема
Да би сан снили
Па и не знамо
Да ли смо били


СУЗЕ ЛИШЋА

Ћутим на земљи
Већ одавно сам лего
Са шибљем напуних очи
Извукох се из шуме
Већ свега ми је доста

Па чекам стрпљиво
На трави испружених руку

Низ окресано грање
Мислио сам да пада вече
Ил' однекуд долази моја мати
А ни корака јој не чух

Подигох руку
Била је тешка као поноћ



ОСАМЉЕНОСТ

Од раног јутра гледам пукотину
И канале од сунца. И опет
Затворим се у себе ради мира
И сам се чудно шетам
Са главом у води, на мосту, на Дунаву

Постојим тако као трен светлости 
Као засебна топлина
У затвореном океану града
Који је на мене одасвуд саливен

Увече се изгубим...утонем у мрак
А притоке утичу сузе у крв

Гледам мирно у свој понор
Иштем сузу избављења
Отвор до сунца и сакривени мир
У малој соби изнад Дунава


ПРОЦЕС

Ми смо били
Ко и свака тама
Коју су будили
Снагом и уснама

Вечну игру
Са нама су хтели
Што су дали 
То су и узели

Где смо стигли
Ми више не знамо
Да л' смо будни
Ил' опет спавамо


БИЋУ ПЕСНИК

Ако ме мајко
Пустиш на реку
И цветну ливаду
Босоног да газим

Писаћу песму
Својим животом

Ако ме мајко
Пустиш низ камен
Преко убода и уједа

Видећеш да ја одлазим

Ал певам песму
Твојом топлотом


ДУША ЈЕ ВЕЛИКА ПТИЦА

Кад пружих руке 
Да дохватим даљине
Оде мој ум
Осташе две чежње
И мало, мало тело
Па све мање

 
А душа велика птица
И све већа
Па кад се разви
Покри ми цело небо
Засија по свој земљи


После свега сањам
Да још имам душу
И само руке
А на врховима прстију
Прозорчиће од сребра
Уместо очију







Wednesday, October 14, 2015

Збирка песама

"Буђење душе"
(Издавач ВАЉЕВОПРИНТ,               1997.г. )

- збирка се састоји из три циклуса "Ко зна зашто", "Бели снови", "Немић (или знаци света)"

Избор из збирке:

ПЕСМА МАЈЦИ

Мислим
кад идем кући
мајка ће ме
дочекати

Кад кренем
опет у свет
мајка ми
неће дати

Али кад видех
лица мојих
како су
помало далека

Схватих, тешко
овде као и
тамо у свету
нико ме не чека

Није више
као некад
моје мајке
нигде нема  



ТРЕН

Када се нагло
сретнем са лепотом
Не марим више
за својим животом

Дође тренутак
и тело занеми
Па се сатире
у немуштој треми

Никада не знаш
шта ће даље бити
Ко ће пасти доле
ко ће се узвисити

Тешко је ћутати
кад си са лепотом
А и причати јој
запањен дивотом

МОЈЕ ОГЛЕДАЛО

Толико је
песме
у твојим
очима

И осталог
из мојега
света

Као да си
из мене
узета

ПОГЛЕД УНУТРА

Ако ме
оставите
отвореног

Ништа
од мене
неће бити

Затворите
ме
у мој свет

ДРУГИ СВЕТ

Кад ме не буде
ја ћу кренути

Нешто ће ново
живот пренути

Исте ће жеље
да ме покрену

Да опет тражим
наду скривену

КРУГ

У смрт
посади живот

Јер смрт је
водоравна

А живот
усправан